Svako ko je pročitao bar jednu zagonetnu priču Uroša Petrovića shvatio je poruku: „Nemoj biti bezobrazan, budi pametan!” Nezvanično najinteligentniji Srbin (dugogodišnji predsednik Mense), za decu „mudri čika sa kačketom”, oduvek je bio neobičan: od osnovne škole kada je talentom plenio đake i nastavnike do nedavno, kada je aktovku savetnika zamenio pisanjem. I nije pogrešio. Njegove knjige pomeraju granice u savremenoj srpskoj literaturi, a one koji ih čitaju inspirišu da i sami otkrivaju nove svetove. Kako je koautor programa NTC sistema učenja za unapređenje intelektualnih sposobnosti dece, duga je lista malih genijalaca koje je u poslednjih nekoliko godina otkrio. Iako dobitnik mnogobrojnih nagrada, Petrović kaže da su mu najveći dar dečiji osmeh i saznanje da je učinio neko dobro.
Čitanje Vaših knjiga uvek je avantura… Otkud ljubav prema misteriji, fantastici?
– Ako mi nešto nije zanimljivo, ne dam mu ni minut. Zato se trudim da i vreme čitalaca zaslužim. Pišem o onome što je meni zanimljivo, a tu su avanture, misterije i zagonetke, ona višnja na vrhu kolača.
Šta je deci najzanimljivije u Vašim knjigama? Je li to inovativni pristup i mogućnost da budu deo priče?
– Nisam ja to namerno, promišljeno uradio – pisao sam onako kako mi je bilo zabavno da pišem. Ispostavilo se da je taj duh zarazan i da se lako prenosi na one koji čitaju.
Ideja o pisanju dugo je sazrevala. Je li tačno da je dr Ljiljana Pešikan „krivac” što ste misli pretočili u knjige?
– Naravno! Do nje je moja prva knjiga stigla slučajno… Taman kada sam se spremao da ispiranje sopstvenog mozga japijevskim navikama zamenim ispiranjem zlata u istočnoj Srbiji, napisala mi je mejl. Njene reči su me ubedile da bih možda na drugačiji način mogao da promenim profesiju. Ispade da sam usput malo promenio i srpsku književnost za decu – ako ne na bolje, sigurno na drugačije.
Koautor ste programa NTC sistem učenja i autor koncepta zagonetna pitanja. Šta je pokazalo dosadašnje iskustvo, kakva nam je „mlada pamet”, jesmo li inteligentna nacija?
– NTC sistem učenja primenjuje se u više od deset zemalja Evrope, a nastao je u Srbiji. Iz prethodne rečenice može se dosta toga zaključiti.
Je li biti pametan u Srbiji danas teško breme?
– To bi trebalo da odgovori neko ko sebe iskreno i bez preispitivanja smatra pametnim.
Zna li se dokle su stigli „mali genijalci” koje ste Vi i dr Ranko Rajović svojevremeno otkrili?
– Imamo razloga za ponos – ne samo zbog prvaka na takmičenjima već i radi onih mališana koji su ranije imali mnogo problema sa školovanjem, a danas su zadovoljna, ponovo vesela deca koja uče bez većih teškoća. Meni su pisma koja dobijam od đaka i roditelja zlatni znakovi – da su mi se, od svega do sada, samo ona dogodila, smatrao bih da sam sasvim uspešno trošio vreme koje mi je dato.
Otkrijte nam neke „moždane trikove“ za poboljšanje pamćenja za decu ili odrasle…
– Ima ih mnogo, ali evo jednog – trebalo je da u trenutku upamtim ime direktora jedne uspešne slovenačke firme, radi dogovora o predavanju na poslovnom skupu. Imena koja jednom čujemo lako nam beže, migolje se iz pamćenja – slike ne, njih uspešnije zarobljavamo unutar sećanja: Zamislio sam odmah uniformisanog pukovnika u krajnje umirenom joga položaju, koji umesto glave ima veliki crni list poput onog u uglovima karata za poker. I tako, pamtim njegovo ime i danas – zove se Miran Pikovnik. Ako se koristi takav način ispomoći mozgu, veći je napor nešto zaboraviti nego upamtiti.
Šta Vaše zagonetne priče uspeju da probude kod dece?
– One u deci bude istraživače, detektive, izumitelje, psihologe, filozofe… Tome sam se i nadao, ali ima nešto što se dogodilo, a čemu se nisam nadao – ispostavilo se i da „Zagonetne priče” u odraslima bude decu. Potom i ostalo.
Jeste li strog roditelj, šta potencirate u vaspitanju?
– Umereno sam strog. Umerenost je velika veština i još veća vrlina. Teško ju je dostići, ali se trudim. Često je i potenciram, evo i sada. Slutim da ću je umešno utkati i u poslednju rečenicu ovog razgovora.
Kakve je izazove priroda postavljala pred Vas?
– Samo one poštene. Kod prirode nema zle namere ili nepravde, ljudi su mnogo nezgodniji i uspešniji organizator problema.
Koje lepote imamo u Srbiji, a da ne znamo za njih?
– Lakše bih nabrojao one za koje znamo, manje ih je.
Šta su Vam uvek prve slike iz zavičajne Šumadije?
– Strma šuma. Klizav kamen u potoku. Šumska kornjača. Brda kao talasi. Razbijena kolena.
Opišite iz svoje vizure prosečnog Srbina danas…
– Zbunjen je, ali u suštini dobar.
Šta Vam je u vrhu liste životnih vrednosti?
– Još učim na svim poljima, ne bih li jednog dana uspeo da na to pitanje kvalitetno odgovorim.
Imate mnogo interesovanja. Šta smatrate svojom misijom?
– Trudim se samo da pri osvrtanju na ono što sam uradio budem što spokojniji, i to je otprilike staza kojom manje ili više uspešno krivudam.
Otkrijte nam svoj recept za zdrav život?
– Mislim da veliki deo zdravlja čini dobro raspoloženje. Ono može da se uvežba. Meni je odavno uspelo da bivam veoma dobro raspoložen kada je tmurno ili kišovito, na primer. Nije to bilo lako naučiti, ali naučih. Sad učim da budem dobro raspoložen i kada nisam. To je tek izazov.
Poruka za decu…
– Otkrivajte tajne oko sebe – one nikada neće biti tako velike i opojne kao što su sada!
Poruka za roditelje…
– Nisu deca radoznala i razigrana zato što to žele, već zato što ih njihov mozak na to tera – samo tako se uspešno spremaju za život. Reči mirno i dobro nikada nisu imale ni istovetno ni suprotno značenje, pa nađite pravu meru – to je najveća veština roditeljstva!
Nove tehnologije su mnogo toga donele, ali i „ukrale“ današnjoj deci. Vi se, kroz kampove i radionice u prirodi trudite da ih vratite zdravorazumskom razmišljanju. Kako izgleda susret gradske dece sa ruralnim predelima?
– Kada smo poveli grupu mališana na kamp preživljavanja, najavili smo im da će jesti štošta iz prirode. Gotovo horski su nam saopštili: „Sve može, ali nećemo jesti puževe…” Kada smo ih jednog dana malo izmorili hodanjem po strmini, kupanjem u jezeru i potragom za gljivama, usledila je epska borba za svakog puža. Žvaću deca one nevešto skuvane mekušce kao da su bajadere…
Svi pokušavaju da nađu sreću, kao da se negde zagubila…Otkrijte nam, kao jedna od najumnijih glava Srbije, šta je izvor sreće za Vas?
– Izvor sreće se ne krije, on je svuda oko nas. Teže ju je ne primetiti, nego je živeti. Ipak, mnogima nepogrešivo uspeva da je previde. Napravite mali eksperiment – idite do kupatila, pustite vodu na česmi i zagledajte se u nju. Stavite pod nju ruku. Dva gasa teku, čudesno sjedinjena u živahnu, providnu tvar! I još, ona je stara milijardama godina, a sasvim je sveža i čista! Ima sijaset osobina koje ni današnja nauka ne ume da objasni. Zapljusnite se tim čudom! Progutajte nekoliko kapi. Zar je moguće da svako od nas ima takvu materiju kad god poželi, da se njome umiva, da je pije i gleda je kako se igra oblicima? Još ako u pozadini pustimo Baha ili Betovena, biće spektakularno iskustvo. Kakva sreća! Imamo čaroliju kad god poželimo, a ne gledamo je tako. Ne prepoznajući čuda, nije čudo što smo nesrećni.
Danijela Kljajić
Čitanje Vaših knjiga uvek je avantura… Otkud ljubav prema misteriji, fantastici?
– Ako mi nešto nije zanimljivo, ne dam mu ni minut. Zato se trudim da i vreme čitalaca zaslužim. Pišem o onome što je meni zanimljivo, a tu su avanture, misterije i zagonetke, ona višnja na vrhu kolača.
Šta je deci najzanimljivije u Vašim knjigama? Je li to inovativni pristup i mogućnost da budu deo priče?
– Nisam ja to namerno, promišljeno uradio – pisao sam onako kako mi je bilo zabavno da pišem. Ispostavilo se da je taj duh zarazan i da se lako prenosi na one koji čitaju.
Ideja o pisanju dugo je sazrevala. Je li tačno da je dr Ljiljana Pešikan „krivac” što ste misli pretočili u knjige?
– Naravno! Do nje je moja prva knjiga stigla slučajno… Taman kada sam se spremao da ispiranje sopstvenog mozga japijevskim navikama zamenim ispiranjem zlata u istočnoj Srbiji, napisala mi je mejl. Njene reči su me ubedile da bih možda na drugačiji način mogao da promenim profesiju. Ispade da sam usput malo promenio i srpsku književnost za decu – ako ne na bolje, sigurno na drugačije.
Koautor ste programa NTC sistem učenja i autor koncepta zagonetna pitanja. Šta je pokazalo dosadašnje iskustvo, kakva nam je „mlada pamet”, jesmo li inteligentna nacija?
– NTC sistem učenja primenjuje se u više od deset zemalja Evrope, a nastao je u Srbiji. Iz prethodne rečenice može se dosta toga zaključiti.
Je li biti pametan u Srbiji danas teško breme?
– To bi trebalo da odgovori neko ko sebe iskreno i bez preispitivanja smatra pametnim.
Zna li se dokle su stigli „mali genijalci” koje ste Vi i dr Ranko Rajović svojevremeno otkrili?
– Imamo razloga za ponos – ne samo zbog prvaka na takmičenjima već i radi onih mališana koji su ranije imali mnogo problema sa školovanjem, a danas su zadovoljna, ponovo vesela deca koja uče bez većih teškoća. Meni su pisma koja dobijam od đaka i roditelja zlatni znakovi – da su mi se, od svega do sada, samo ona dogodila, smatrao bih da sam sasvim uspešno trošio vreme koje mi je dato.
Otkrijte nam neke „moždane trikove“ za poboljšanje pamćenja za decu ili odrasle…
– Ima ih mnogo, ali evo jednog – trebalo je da u trenutku upamtim ime direktora jedne uspešne slovenačke firme, radi dogovora o predavanju na poslovnom skupu. Imena koja jednom čujemo lako nam beže, migolje se iz pamćenja – slike ne, njih uspešnije zarobljavamo unutar sećanja: Zamislio sam odmah uniformisanog pukovnika u krajnje umirenom joga položaju, koji umesto glave ima veliki crni list poput onog u uglovima karata za poker. I tako, pamtim njegovo ime i danas – zove se Miran Pikovnik. Ako se koristi takav način ispomoći mozgu, veći je napor nešto zaboraviti nego upamtiti.
Šta Vaše zagonetne priče uspeju da probude kod dece?
– One u deci bude istraživače, detektive, izumitelje, psihologe, filozofe… Tome sam se i nadao, ali ima nešto što se dogodilo, a čemu se nisam nadao – ispostavilo se i da „Zagonetne priče” u odraslima bude decu. Potom i ostalo.
Jeste li strog roditelj, šta potencirate u vaspitanju?
– Umereno sam strog. Umerenost je velika veština i još veća vrlina. Teško ju je dostići, ali se trudim. Često je i potenciram, evo i sada. Slutim da ću je umešno utkati i u poslednju rečenicu ovog razgovora.
Kakve je izazove priroda postavljala pred Vas?
– Samo one poštene. Kod prirode nema zle namere ili nepravde, ljudi su mnogo nezgodniji i uspešniji organizator problema.
Koje lepote imamo u Srbiji, a da ne znamo za njih?
– Lakše bih nabrojao one za koje znamo, manje ih je.
Šta su Vam uvek prve slike iz zavičajne Šumadije?
– Strma šuma. Klizav kamen u potoku. Šumska kornjača. Brda kao talasi. Razbijena kolena.
Opišite iz svoje vizure prosečnog Srbina danas…
– Zbunjen je, ali u suštini dobar.
Šta Vam je u vrhu liste životnih vrednosti?
– Još učim na svim poljima, ne bih li jednog dana uspeo da na to pitanje kvalitetno odgovorim.
Imate mnogo interesovanja. Šta smatrate svojom misijom?
– Trudim se samo da pri osvrtanju na ono što sam uradio budem što spokojniji, i to je otprilike staza kojom manje ili više uspešno krivudam.
Otkrijte nam svoj recept za zdrav život?
– Mislim da veliki deo zdravlja čini dobro raspoloženje. Ono može da se uvežba. Meni je odavno uspelo da bivam veoma dobro raspoložen kada je tmurno ili kišovito, na primer. Nije to bilo lako naučiti, ali naučih. Sad učim da budem dobro raspoložen i kada nisam. To je tek izazov.
Poruka za decu…
– Otkrivajte tajne oko sebe – one nikada neće biti tako velike i opojne kao što su sada!
Poruka za roditelje…
– Nisu deca radoznala i razigrana zato što to žele, već zato što ih njihov mozak na to tera – samo tako se uspešno spremaju za život. Reči mirno i dobro nikada nisu imale ni istovetno ni suprotno značenje, pa nađite pravu meru – to je najveća veština roditeljstva!
Nove tehnologije su mnogo toga donele, ali i „ukrale“ današnjoj deci. Vi se, kroz kampove i radionice u prirodi trudite da ih vratite zdravorazumskom razmišljanju. Kako izgleda susret gradske dece sa ruralnim predelima?
– Kada smo poveli grupu mališana na kamp preživljavanja, najavili smo im da će jesti štošta iz prirode. Gotovo horski su nam saopštili: „Sve može, ali nećemo jesti puževe…” Kada smo ih jednog dana malo izmorili hodanjem po strmini, kupanjem u jezeru i potragom za gljivama, usledila je epska borba za svakog puža. Žvaću deca one nevešto skuvane mekušce kao da su bajadere…
Svi pokušavaju da nađu sreću, kao da se negde zagubila…Otkrijte nam, kao jedna od najumnijih glava Srbije, šta je izvor sreće za Vas?
– Izvor sreće se ne krije, on je svuda oko nas. Teže ju je ne primetiti, nego je živeti. Ipak, mnogima nepogrešivo uspeva da je previde. Napravite mali eksperiment – idite do kupatila, pustite vodu na česmi i zagledajte se u nju. Stavite pod nju ruku. Dva gasa teku, čudesno sjedinjena u živahnu, providnu tvar! I još, ona je stara milijardama godina, a sasvim je sveža i čista! Ima sijaset osobina koje ni današnja nauka ne ume da objasni. Zapljusnite se tim čudom! Progutajte nekoliko kapi. Zar je moguće da svako od nas ima takvu materiju kad god poželi, da se njome umiva, da je pije i gleda je kako se igra oblicima? Još ako u pozadini pustimo Baha ili Betovena, biće spektakularno iskustvo. Kakva sreća! Imamo čaroliju kad god poželimo, a ne gledamo je tako. Ne prepoznajući čuda, nije čudo što smo nesrećni.
Danijela Kljajić
Izvor: biljeizdravlje.rs