Када у данашње време радите са децом неку народну епску песму, снађе вас хиљаду проблема, при чему је незаинтересованост онај најмањи јер се за децу увек може наћи нека квака на коју ће се примити. Језичка баријера је оно што ће одузети добар део часа. Оскудни вокабулар данашње омладине не познаје ни све речи у говору наставника, а камоли старе изразе народне епике.
Али, има ту још нешто. У стиховима се нађе и следеће:
„Златне ките бију по копитим’…“ или „подиже се кита и сватови“ или „па му гризе ките за појасом“.
У учионици настаје подгуркивање и смејуљење, дозивање, упирање прстом у књигу, а концентрација се распрши као балон од сапунице. И нема наставника који не сачека да се бура смири, па у атмосфери набијене непријатности, настави са читањем. Или уради нешто друго, али свакако не оно чиме је задовољан ни професионално, ни лично.
Често сам размишљала о овим ситуацијама и нисам налазила ни једно смислено решење, све до ове недеље када се оно спаковало само од себе. Мада, истини за вољу, морало је ту да се поклопи више различитих фактора.
Осми разред. Радимо песму „Женидба Милића Барјактара“. Волим ову песму, увек нађем пут до деце, час је одличан. У почетку све иде по плану. Знам да ће током читања наићи и ОНИ стихови, али то је већ уобичајено. Идемо даље. На крају питам децу да ли постоји нешто што не разумеју, нека реч, неки израз, нешто што их може ометати у тумачењу песме.
Подиже се само једна рука, рука дечака који често зна да постави неугодна питања. Он је паметан и вредан, необично елоквентан, али провокација је његов начин деловања. Каже, није му јасан један стих.
– Који? – питам ја са знаком узвика у подсвести.
– Златне ките бију по копитим’ – одговара са лицем невинашцета и погледом стрелца.
– Шта ти тачно није јасно у том стиху? – питам, наоко равнодушно, а суштински спремна на све јер ме је тим погледом дирнуо у ЧИК, а ја бих за ЧИК и мртвог голуба појела.
– Па…није ми јасно…ништа ми није јасно…цео стих – одговара повлачећи се јер сада цео разред ћути и чека расплет, а он нема храбрости да изговори оно што жели.
– Не, нећемо тако. Реци ми која ти је реч неразумљива – инсистирам јер сада нећу одустати. Оно што је начето, појешће се, ма како било отужно.
– Ма, нема везe – одустаје, седа, спушта поглед на књигу, а друг из клупе демонстративно негодује због таквог понашања мислећи да ће на тај начин остварити личну дистанцу и себе приказати као исправног и неумешаног.
Сачекала сам пар тренутака, пометена провокацијом, изнервирана шлихтањем, а онда устала и на табли крупним словима написала: кита. Настао је мук и чинило ми се како свако може чути колико ми срце лупа од страха, али ЧИК се разлио у незадрживи инат. Повратка није било. Кажем како је написана реч оно што их голица, али је баш то згодно да нешто научимо о развоју језика што је била наша тема на претходним часовима. Дакле, тумачим даље, ова реч је мењала своје значење временом. Прво је била везана за сноп, завежљај, букет. Пишем и то по табли, уз примере који ми падају на памет: кита цвећа и слично. Затим се значење мењало, па смо добили реч за украс који личи на букет, данас бисмо рекли: реса. То значење затичемо у песми коју обрађујемо. Од тога су изведене друге речи за украшавање: китити, кићанка, кићени, закитити. Њих и данас користимо, без призвука онога што се данас чује у речи кита. А тај призвук реч је добила у народним говорима због сличности са мушким полним органом.
– А сви знамо како он изгледа – гледам их све са олакшањем јер сам победила себе, јер нећу изаћи са овог часа недоречена и осрамоћена провокацијом на коју немам одговора.
Испред мене тајац. Иза мене цела једна исписана табла. И сада се бацам у победоносну логореју тумачећи полисемичност речи глава, везујући и ово, после небројених примера, за наречени орган.
Већ је скоро крај часа. Шок и непријатност код деце попуштају. Кажем им како не постоје забрањене теме. Да бисмо о њима причали, морамо владати речима. Једну од тих тема смо рашчланили, а да нисмо употребили ни једну непристојну реч. Јер…језик је чудо. Има своју историју, своје успомене, кривине, падове, рукавце и моменте непристојности. Као живот, као човек. Морамо га волети и поштовати, неговати, упознавати.
Знам да ће ову лекцију запамтити. Песма је остала за наредни час. Нека. Ово је било важније. И људски, и васпитно, и стручно. А ја остајем који минут у празној учионици потпуно исцеђена, али срећна. Волим када знањем ошамарим простаклук.
Пакујем ствари, крећем, али се ипак вратим да избришем таблу. Ко зна шта ће неко помислити ако уђе после мене?!
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца
