„Ако што пре са дететом поступате, као са зрелим човеком, утолико ће оно то пре и бити, а ако га уведете кадкад у озбиљне разговоре са собом, ви ћете неосетно подићи његов дух изнад обичних детињих забава.“ – Џон Лок
Када говоримо о васпитању уопште, никако не смемо, да тај процес посматрамо једнострано, од родитеља ка деци, већ на начин да смо сви учесници, који подједнако доприносе. Оно што ми одрасли видимо као важно током развоја детиње личности, неопходно је да и они то разумеју на себи својствен начин, али са истом суштином – ми помажемо у томе, разуме се. Делује да није једноставно, међутим, довољно је сопствено чедо посматрати као личност и као зрелу особу и тако поставити ствари у раван, где дете изграђује самопоштовање, па самим тим и поштовање за старије.
Сви ми имамо обавезе – нешто радимо, стварамо… Деца то врло често не виде, јер ми доста тога радимо ван куће, не говоримо са млађима о томе шта су наше активности, доносимо нека добра у свој дом, нпр. новац и не размишљамо о томе, да малена бића немају свест о нашем труду, па ни могућност да на прави начин поштују наш рад, а и нас саме у довољној мери. Како се одупрети овим навикама?
Најпре можемо подстицати разговоре о послу, о активностима, које смо сви имали у току дана, недеље…затим, када се нађемо у ситуацији да дете пита, „Шта то радиш, шта читаш, о чему говориш?“, никако не треба да кажемо да то није за њега, да неће разумети, јер је мало, већ треба одговорити примерено узрасту, како би малишан осетио и важност онога, што ми чинимо, али и значај сопствене личности у оквиру породице. Често чујемо, да је добро дете васпитавати и кроз игру, мада свесни тога да претежно игра бива, само ради игре – покушајмо да ово понекад и променимо и да кроз игру децу укључимо у рад, у решавање проблема, једноставно ставимо их у улогу да о нечему морају бринути, одлучивати, да због нечег и некога треба нешто да ураде, како би осетили озбиљност родитељског ангажовања око свега – из оваквих ситуација произилази поштовање! Слободно покушајмо да испред деце говоримо и о пословима и о бригама. То може измамити и осећања, али и предлоге за решавање тескобне ситуације. Ако прихватамо дечје предлоге и решења, бар понекад, они ће осетити да су поштовани, самим тим ће показивати да цене оне, који о њима брину.
Дакле, нема универзалних рецепата за указивање потребе о поштовању рада и труда, али оно што је боље од било каквог упутства је да постанемо свесни потреба сваког бића, ма колико оно било младо или старо. Свест о томе се стиче и развија, кроз доживљено, кроз односе према другима, суживот са породицом, кроз саображавање оних који су блиски, али кроз рад, допринос за друге, задовољство и похвалу за успешно обављен посао се најбоље утемељује врлина уважавања туђих постигнућа.
Морам се осврнути критички на начине васпитања, које родитељи користе, а можда несвесно угрожавају сами себе у садашњости, а малено створење за будућност. Поменуто врло добро анализира руски педагог – Макаренко, те указује на постављање тзв. „лажних ауторитета“. Ево неких одређења:
-Ауторитет угњетавања, где се запажају само присила и наредбе, без претераног објашњавања деци, што може изазвати само патњу и страх, не и поштовање.
Потврду, да ауторитет угњетавања не може уродити плодом, налазимо и код Бернарда Расела, који каже, „До шесте године живота, морално васпитање би већ требало да буде скоро завршено, тј. остале врлине које се буду тражиле у каснијим годинама, дечак или девојчица треба да развију спонтано, као резултат већ постојећих добрих навика и амбиција, које су већ подстакнуте. “ Тако да ако родитељ користи присилу без објашњења, дете неће моћи да разуме суштину важности сопственог ангажовања, већ ће све радити из страха, да не буде кажњено и неће развити осећај за суштину моралности.
-Васпитање на „одстојању“. Неки родитељи сматрају да са децом не треба уопште много разговарати, али тада се млад човек осећа запостављеним, без потребе да посебно брине о родитељима.
-Добро познате „технике“ васпитања условљавањем нечим материјалним или љубављу од стране одраслих, поново не могу развити осећање правог доживљаја поштовања, нити квалитетног васпитања – ово је само привремена мера за „мир у кући“…
Није лако, када се можда препознамо у свему наведеном, али то није разлог за посустајање, то је разлог више да почнемо квалитетно осмишљавати своје и дечје време. Заблуда је да је довољно само проводити време са најмлађима – наравно да нас такав квантитет неће учинити добрим родитељима, стога се потрудимо да онолико времена, колико нам је на располагању, учинимо смисленим, радним, конструктивним и подстицајним.
Поново желим напоменути, да ни сваки рад, који је сам себи сврха, није од помоћи и не сме се десити да упослење у које су деца укључена, прође без објашњавања, узајамног помагања, тражења смисла, игре кроз рад и рада кроз игру. Само када у процесима рада, преносимо другима значај урађеног, али и свест о томе колико су они битни у том процесу, колико су допринели да други буду срећни, можемо очекивати задовољство после обављеног и поштовање, као и разумевање туђег залагања.
Разуверимо најпре сами себе, да је дечји рад (примерен узрасту), израбљивање. Престанимо да се плашимо да нас деца неће волети, ако их укључујемо у рад, решавање проблема…затим почнимо са пуном одговорношћу да тражимо могућности, уз помоћ којих ће деца исказивати своју радозналост, жељу за потврђивањем, исконску потребу за усмеравањем енергије у креативност…
Покажимо особама, које се тек формирају да они могу много, да је значајно све што ураде, за околину, родитеље, друга; пробудимо им осећај успеха и задовољства, нудимо им методе за све ово, а обавезно све то на детињи начин, не посустајмо над чињеницом да имамо више година од малишана, који нас својим умећем, могу подстаћи и научити нас, како да посматрамо живот и рад. Кроз рад подижимо младе нараштаје, са стрпљењем за њихову неспретност, али и са усхићењем око њихове радозналости и жеље за потврђивањем!
Аутор. Биљана Миленковић