Prema mišljenju Serđa Pelisa, istraživača na Univerzitetu u Letbridžu, u Alberti u Kanadi, igra ima značajnu ulogu u stvaranju veza između neurona u prednjem delu mozga, tzv. predfrontalnom korteksu, koji ima glavnu ulogu u regulaciji emocija, planiranju i rešavanju problema. Na osnovu ovoga može se reći da igra priprema dečiji mozak za život, ljubav, pa čak i školovanje.
Da bi igra imala takav efekat na razvoj mozga, neophodno je da se deca uključe u različite vrste slobodnih igara, bez trenera, sudija i pravilnika. Prema mišljenju pomenutog autora, nije bitno da li se radi o grubljoj igri i odmeravanju snaga ili zajedničkom pravljenju zamka od peska. U oba slučaja deca moraju da pregovaraju. To ih stavlja u situaciju da se dogovore oko mnogih pitanja, kao na pr.: „Šta ćemo da radimo u ovoj igri? Koja su pravila koja ćemo poštovati?“ i sl. Ovakve situacije podstiču mozak da stvara nove veze u predfrontalnom korteksu, što pomaže da se deca snađu u složenim društvenim interakcijama.
Mnogo onoga što naučnici znaju o ovom procesu zasnovano je na posmatranju igre kod životinja, prvenstveno kod pasa, mačaka ali i kod većine ostalih sisara. Primećeno je da i mladi magarci imaju sklonost da se hvataju jedni za druge, valjaju se i bore po zemlji poput štenadi.
Dugo vremena su istraživači smatrali da je svrha ovakve vrste grube igre da se mlade životinje pripreme za lov ili borbu. Ali neke studije pokazuju da to ne mora biti jedina svrha igre. Tako na primer, odrasle mačke love miševe i ako su kao mačići bile lišene takvih igara. Zbog toga neki istraživači navode da je glavna svrha igre izgradnja socijalne inteligencije, koja nam omogućava da na pozitivan način komuniciramo sa drugima. Proučavanjem ponašanja pacova tokom igre, primećeno je da pacovi izražavaju zadovoljstvo igrom proizvodeći karakterističan zvuk koji je nazvan „pacov smeh“. Pretpostavlja se da kod mladih pacova igra pokreće trajne promene u delovima mozga koji se koriste za razmišljanje i obradu društvenih interakcija. U ovom ispitivanju pacova, otkriveno je da se igra odražava i na gene, tako što uključuje i isključuje određene gene. Od 1200 gena koji su mereni tokom ispitivanja, oko jedna trećina gena je značajno promenjena nakon pola sata igre. Zabeleženo je da igra aktivira čitav neokorteks.
To ne dokazuje da igra isto deluje i na ljudski mozak, ali ono što je zajedničko je da igra pomaže i ljudima i životinjama da postanu društveno prilagođeniji. Zabeležena je još jedna zajednička karakteristika u načinu igranja među vrstama. A to je poštovanje pravila igre, da se igra pošteno i ne nanosi bol drugome.
Dečija igra ima još jedan dodatni efekat. Ona pomaže da se steknu veštine koje omogućavaju postizanje boljeg uspeha u školi. U jednoj studiji, istraživači su otkrili povezanost između socijalnih veština dece u trećem razredu i učinka u osmom razredu. Pored toga, u ovoj studiji se navodi i da zemlje koje imaju duže pauze beleže bolja školska postignuća od onih sa manjom pauzom za igru.
Prevod : Tatjana Džodić, psiholog i reedukator psihomotorike
Izvor: npr.org