Теби која си ме девет месеци носила испод срца. Теби која си ме родила и сама ми дала име, да га ни по коме не носим и да ми га сви не бирају, да будем своја.
Држала сам те за сукњу до седме године и плакала сам кад год си кретала на посао. До десете сам спавала уз твоју спаваћицу. Ону мирисну, розе, са три дугмета на грудима. До осамнаесте једва да сам неколико пута преспавала ван куће.
Замисли, нисам ти никад рекла да ми је био мркли мрак у пуној кући кад год бих раније дошла из школе, а ти ниси била ту. И да ми је било најлепше јутро сваки пут кад сам ти кроз сан чула глас.
Увек сам говорила како личим на тату, а ја сам уствари све чешће иста ти. Помало забринута, опрезна и неодлучна. Брзо планем, али се још брже угасим и заборављам људима лоше стране и увек изнова дајем шансе. Замисли, никад ти нисам рекла како сам баш срећна кад заличим на тебе. На тебе која си стуб и темељ и кров. На тебе без које би се кућа за трен урушила и без које би се ћутње продужавале. Због тебе кућа мирише на пециво, на воће, на колач од вишње и расути шећер у праху. Због тебе мирише постељина као нигде друго – на сунце, на твоје руке и на мир. Исцедила си хиљаду облога и толико чајева скувала и ко зна колико ноћи спавала седећи поред мојих ногу. Хиљаду пута си се тргнула из немирног сна да видиш да ли још увек гори светло и стрепела ујутру да ли је сва обућа на броју. Безброј недеља си провела кувајући, пакујући, испраћајући. Све си нам дала и сачувала си нам дом.
Волела бих да се више смејеш и да мање бринеш и да ти се врати кроз мир све добро које си другима учинила.
Замисли, мама, никада ти нисам рекла, али ти си зеница мог ока и најдивнији мирис мог детињства. Моја кућа ће целог живота бити тамо где си ти.
Аутор: Дајана Грубишић