Jasno je da roditelj treba da bude autoritet detetu, samo što tu reč mnogi pogrešno tumače, verujući da je autoritet onaj roditelj čije dete uvek sluša odmah i bez pogovora, te da se to mora postići i kaznama i vikanjem, ignorisanjem.
Ovo su neke od grešaka koje roditelji prave, misleći da će im pomoći u želji da deci postanu autoritet. A zapravo se dešava potpuno suprotno.
Ignorisanje
Sigurno ste nekad prisustvovali sceni gde dete, čak i vrlo malo, doziva roditelja nakon neke napravljene “greške”, dok se roditelj ljutitog lica pretvara da ne čuje iako stoji pored deteta. To je najveća greška koju možete napraviti, ako mislite da gradite odnos sa svojim detetom. Osim što tako neće naučiti šta je pogrešilo i kako da to ispravi, istovremeno će polako i gubiti poverenje u vas.
Prevelika očekivanja
Dete je napravilo scenu u javnosti i želite da ga kaznite. Jer kako drugačije da nauči da to ponašanje nije prihvatljivo? Pre toga razmisle – ko je glavni krivac. Ako malu bebu vodite u crkvu, ne možete očekivati da će biti mirna sat vremena. Isto tako ne možete od vrtićkog deteta očekivati da će biti strpljivo dva sata s vama u šopingu. Decu treba postepeno učiti društveno prihvatljivom ponašanju, odnosno kako se treba ponašati u restoranu, kako na porodičnim ručkovima i na kraju, kako se treba ponašati i u sopstvenom domu. Roditelji ponekad misle da deca znaju mnogo više nego što zapravo znaju. Veruju da se dete može strahom dresirati da bude poslušno. I u pravu su. Verovatno može. Ali po koju cenu?
Loš uzor
Deca uvek oponašaju svoje roditelje. Ne možete psovati (ni sebi u bradu, deca čuju kao sove), a onda kažnjavati dete zbog psovke. Kako ne bi zbunjivali dete, treba mu biti dobar uzor bez izuzetka kada ste ljuti, umorni ili vas nešto muči. Uzor treba biti uvek. A ako se desi da pogrešite, bitno je odmah o tome razgovarate s detetom. I da, ako se vama omakne greška, ima li i dete pravo na to?
Kažnjavate dete kada to nije zaslužilo
Imate loš dan i detetovo trčanje po kući čini se kao buka koja udara direktno u mozak. Nije vam važno što je dete čitav dan bilo zatvoreno u četiri zida u vrtiću, ili je izašlo na kratko, ali ne dovoljno da ispuni svoju potrebu za pokretom. Vama treba mir. Kako onda postići i jedno i drugo i ne kažnjavati dete samo zato što je dete? Sedite, udahnite nekoliko puta i pristupite situaciji smireno i objektivno. Svi smo mi svesni preburne reakcije prekasno. Ne činite takve greške, ako su česte, dete će ih jako dobro upamtiti.
Kazna “na odloženo”
Ako dete nešto pogreši (i to učini svesno), posledica treba da nastupi odmah. “Molim te, kad se završi crtani, ugasi televizor.” I dete odbije. Vi ugasite, nastane vriska. Posledica, koju treba jasno da komunicirate ODMAH i da je se držite je – “Pošto vidim da te gledanje crtaća dovodi u baš loše raspoloženje i da nam je teško da se oko toga dogovorimo, sutra ćemo preskočiti televiziju. Možda prekosutra pokušamo ponovo.”
Pretnje „kad ti tata dođe kući“ i slično jako su pogrešne. Ovde pročitajte zbog čega. Takođe, teranje deteta u sobu je način da se vi smirite, a ne da ono nešto nauči.
I ne zaboravite, ako je neka metoda funkcionirala kod prvog deteta, nikako ne znači da će i kod drugog. I to nije znak da sa drugim nešto nije u redu, već da vam je potrebna drugačija taktika.