Васпитач рефлексивни практичар – шта је то?

У издању Креативног центра недавно се појавио нови и по много чему јединствен приручник, намењен васпитачима и стручним сарадницима, али и другим учесницима процеса у установама и ван ње. Реч је о књизи „Учење кроз праксу у вртићу”, а ауторке су се потрудиле да истакну значај рефлекције у васпитној пракси и помогну васпитачима који желе да је примене да то ураде на најбољи начин.

Иза приручника стоје Бранка Станојевић, Анита Ерић и Татјана Павловић, а све ауторке су уједно и стручни сарадници у предшколским установама у Крагујевцу. С њима смо разговарали о приручнику и томе зашто је важно да васпитачи уче кроз праксу.
Коме је намењен приручник „Учење кроз праксу у вртићу“?
– Приручник је намењен запосленима у предшколским установама, васпитачима и стручним сарадницима, али и другим учесницима процеса у установама и ван ње. Читалац може бити свако ко покаже интересовање за истраживање – учење у предшколским установама.
Како је приручник настао?
– Приручник је настао из потребе да се покрене и забележи процес промене, да се направи искорак из свакодневне рутине кроз истраживање сопствене праксе. Желеле смо да се подсетимо важности преиспитивања теорије у пракси кроз сопствено ангажовање. Истраживањем једног малог сегмента васпитно-образовног рада, прикупљањем података и материјала и њиховом анализом дошли смо до заједничких увида – онога што нам је била намера, али и стварног деловања у пракси. Водило нас је учење и учешће практичара на заједничком задатку, оних који су спремни да даље граде и преиспитују своја знања, вештине и сопствени васпитно-образовни рад.
Како је приручник конципиран?
– Приручник садржи четири целине кроз које смо покушали да истражимо пут рефлексије у васпитној пракси. Прву целину чине теоријска полазишта: дете, заједница, вртић, васпитач, дијалог, рефлексија. У наставку смо се бавили појмом и теоријским оквиром рефлексије. У постојећој литератури и стручним чланцима доста се говори о рефлексивним техникама које подржавају сагледавање сопствене праксе. У скорије време се више пажње посвећује овом појму на нивоу предшколског васпитања и образовања.
Другу целину смо засновале на истраживању које је спроведено на нивоу предшколских установа и које представља окосницу приручника. Покушале смо да с васпитачима урадимо анализу бележака и да кроз размене дођемо до заједничког разумевања сопствене праксе.
Трећа целина се односи на компетенције и на поступке које покрећу промене а које су део рефлексије васпитача и стручних сарадника.
Четврта целина су прилози.
Објасните ближе појам рефлексивни практичар.
– Рефлексија, може се рећи, представља слику „у огледалу“. Преведено на васпитно-образовни рад, она представља одступања, разлике у намери и ономе шта и како радимо, процес самоучења, учење у сопственој пракси, истраживање, вештину. Практичари могу користити различите дефиниције у свом раду, али треба имати на уму да је носилац промена појединац са својим знањима, вештинама, ставовима осликаним у властитој пракси. Како промена не иде „споља“ већ из самог учесника, рефлексија, вођена и подржана корацима или фазама, омогућава даље учење и развој властите праксе.
Које захтеве такав начин рада ставља пред васпитаче и стручне сараднике?
– Пре би се могло говорити о потребама и условима за остваривање промена у пракси. То су: дијалог, демократичност, отвореност, стрпљење и заједничко разумевање васпитне праксе. Даље би то биле промене постојећих „улога“ васпитача и стручних сарадника у свакодневном раду. Готова и унапред дата решења и предлоге требало би заменити узајамном подршком, осећајем припадања заједници која учи, усмерености ка заједничком циљу.
Какве сте промене уочили код својих сарадника применом тог начина рада?
– Стручни сарадници су имали прилику да уче кроз преиспитивање сопствене улоге и места у васпитном раду, али и преиспитивањем у односу на друге учеснике у заједничком раду. У различитим улогама стручни сарадници су могли да добију слику онога што јесу и у односу на сопствену праксу и у односу на заједничку праксу с васпитачима, али и увид у оно шта могу да промене. У овом процесу издвојили су се односи које смо заједно успостављали а који су се заснивали на међусобном уважавању, поверењу, активном слушању, искрености и подршци.
У приручнику наглашавате важност дијалога између васпитача и стручних сарадника. Објасните нам зашто је он важан.
– Дијалог је начин да се истражи неко питање. Бројне су вештине које можемо да градимо кроз дијалог. Али у смислу како смо видели процес промене васпитне праксе, дијалог омогућава равноправно сагледавање праксе кроз учешће васпитача и стручних сарадника. Досадашња искуства уче нас томе да је потребно да се кроз истраживачки приступ трага за одговорима.
Одговор није један и дат, већ нас дијалог води и даје нам више предлога и идеја које даље пратимо. Тако се дијалог намеће као предуслов и услов промена. Дијалог постаје модел у васпитној пракси и рефлектује се на начин како се носимо са изазовима и променама у односу на нас саме, али и на децу и њихове родитеље.
Приручник прате два портфолија. Коме су они намењени и како су конципирани?
Портфолио за васпитаче конципиран је тако да прати период од једне радне године. Поред општих информација о васпитачу, садржи податке о тренутном учешћу у раду установе, као и о објављеним радовима самог васпитача.
Следи иницијална самопроцена професионалних компетениција која представља услов за планирање професионалног развоја практичара.
Наредни део портфолија је „Васпитна група“, коју чине подаци о деци, родитељима, структура васпитне групе, праћење дечјег развоја, које је планирано да се реализује с родитељима, као и примери сарадње са стручним сарадницима. Најважније је да васпитач, дајући ове податке, УВЕК сагледава дете кроз увид у то шта дете уме, зна и може, као и које су му подршке потребне и од кога да би се подржао његов даљи развој и напредовање.
За свако дете предвиђен је простор за праћење напредовања.
Следећи сегмент у портфолију односи се на бележење промене простора, као и учесника, на изглед простора у односу на активности у групи. Приложеним фотографијама могу се приказати промене у простору.
У делу који се односи на породицу описују се сви начини и видови сарадње, али и евалуација сарадње с породицом.
„Планирање, реализација, евалуација“ је део који са једне стране омогућава прикупљање примера планирања, реализације и евалуације васпитно-образовног рада, а с друге стране сагледавање потешкоћа у сваком од ова три сегмента или у целини. Сваки сегмент има део који приказује заједнички рад васпитача и стручних сарадника.
Део „Пројекти, истраживања“ осликава рад васпитача у пројектима или истраживањима током једне радне године.
Последњи део јесте „Појмовник“, који има за циљ да се васпитач сам одреди у односу на одређени појам, његово значење и разумевање, као и да га током године проширује, проверава у својој пракси…
„Белешке“ су планиране као могућност да васпитач забележи оно што процени да му је важно за рад, разна питања, недоумице, као и предлоге за квалитетнију праксу.
Портфолио за стручне сараднике има донекле сличну структуру. Замишљено је да прати циклус од четири године. Након иницијалне процене стручни сарадник дефинише компетенције које планира да унапреди у једној радној години. Издвајањем компетенција у једној радној години које процењује да поседује у мањој, делимичној или у већој мери, опредељује се за једну од области рада у којој ће пратити своје усавршавање (нпр. Дечји развој и напредовање).
У примеру који је дат стручни сарадник такође дефинише и ниво остваривања професионалног развоја на нивоу васпитне групе, вртића или установе. Графички простори који следе су простори за описе процеса и доказа онога што се буде дешавало у процесу усавршавања. Њих прате питања, кораци, дилеме, дијалог и рефлексија, али и даљи предлог акције.
Посебно је издвојена табела која садржи податке о броју група, деце и васпитача с којима стручни сарадник непосредно остварује сарадњу.
Оба портфолија дају могућност да се у пракси опробају, преиспитају, допуне и унапреде. Зато што само рефлексијом можемо доћи до нових увида и промена.