Сећам се да је школска клупа била зелена, баш као и липа која је правила велики хлад само мојој учионици тог првог дана школе, када је учитељица на табли написала слово “а”. Изговорила је тад име Вука Караџића. Памтим и да је иста та липа мирисала посебно омамљујуће док смо учили о Растку Немањићу, српском просветитељу, као и да је снег падао оног раног јутра кад смо на часу, још снени, први пут читали о Доситеју Обрадовићу. Учитељица је са посебним усхићењем говорила о њима и значају који су имали за наш језик и културу. Запамтила бих све што је причала, а касније бих у соби понављала све те лекције, са посебним поносом истичући савладане чињенице о тројици великана.
Као четвртог великана доживљавала сам учитељицу, која је за мене тада била највећа ризница знања. Она, истина, није реформисала азбуку, нити ће се о њој учити лекције, али је мени билa узор док сам одрастала. Није тада постојало ништа друго што би могло да нам заокупи пажњу, у школу нисмо носили телефоне, нисмо имали друштвене мреже и нисмо размишљали о игрицама. Имали смо само тај тренутак, у тој правоугаоној просторији у хладу, и приче о људима које нису имале где друго да оду, осим у наше главице. Самим тим, из школе смо се враћали са наученим лекцијама и није било потребно да нам било ко од укућана додатно објашњава.
У хладу исте оне липе, ове топле јесени, скоро 25 година касније, док сам ја код куће или на послу уживала у шољици Ц кафе јаке ароме и пуног укуса, моје дете је са једнаком пажњом упијало своје прве лекције о Вуку и Растку и вероватно ће и он, уз први снег, читати о Доситеју и понављати ми све касније. Радује ме што и његова учитељица са ентузијазмом преноси своје знање, а и ја се понекад, помажући му да савлада градиво, враћам у детињство и присећам свих мириса природе споља, који су се унутра мешали са лекцијама које би нас лако занеле.
И данас седимо за столом заједно, након што је урадио домаћи, овога пута уз моју малу помоћ, признајем. Иако се трудим да буде самосталан, неминовно је да понекад и асистирам у решавању задатака. Није исто као што је некада било, и не треба да буде. Дистракције које су данашњој деци доступне, деле им пажњу на много делова, и лекције, углавном, морају да се уче мало више код куће. Док га слушам како задовољан још једном препричава научену лекцију, мирис Ц кафе враћа ме поново у детињство, када је исто овако мама преслишавала мене и уживала у истом укусу свеже скуване кафе. Јер ова дама у најбољим и најмудријим годинама је вредност без рока и трајања, спаја генерације и брише њихове разлике.
Схватам у тренутку да, иако изгледа да се много тога променило, заправо и није. Деца ће увек бити деца, а на нама је да се прилагодимо новом добу и нађемо начин како да им знање приближимо. Наш задатак, заједно са данашњим учитељима, јесте да их учимо да буду самостални и подстакнемо их да препреке савладају сами, али и да им покажемо да смо им подршка и ветар у леђа, када је то потребно.