Када се 24. септембра 2026. наврши 130 година од рођења Френсиса Скота Фицџералда, биће то још једна књижевна годишњица која ће проћи кроз календар културе. Поменуће се писац Џез доба, аутор Великог Гетсбија, човек чији је живот сам по себи личио на један од његових романа.
Али годишњице имају смисла тек када прошлост успе да проговори језиком садашњости.
Зато је занимљивије од питања „зашто данас читати Фицџералда?“ поставити друго питање:
Шта то један амерички писац, рођен крајем XIX века, може да каже младом човеку који живи у свету друштвених мрежа, дигиталних слика, инфлуенсера, алгоритама, непрестаног поређења и потраге за сопственим местом у свету?
Одговор почиње од једне необичне чињенице: Велики Гетсби данас делује савременије него у тренутку када је објављен.
Роман је изашао 1925. године и говорио о Америци двадесетих: о богатству, друштвеном статусу, амбицији, забави, класним разликама и великом обећању да човек може сам створити свој живот. Библиотека Конгреса га описује као један од кључних портрета Џез доба и дело у којем се преплићу новац, амбиција, похлепа и обећање новог почетка.
Данас су се промениле технологија, мода, музика и начин на који човек показује себе другима. Једна ствар је остала запањујуће слична: човек и даље покушава да постане оно што је замислио да треба да буде.
А ту почиње Гетсби.
Човек који је измислио самог себе
Џеј Гетсби се у роману појављује као човек о коме сви нешто знају, а готово нико не зна ко је он заиста.
Приче о њему круже Њујорком. Једни говоре да је убио човека, други да је био немачки шпијун, трећи да је наследник огромног богатства. Његова кућа је раскошна, забаве спектакуларне, гости бројни.
А онда сазнајемо да се иза тог имена налази младић скромног порекла који је сам себи створио нови идентитет.
То је једна од најзанимљивијих идеја Фицџералдовог романа.
Гетсби превазилази само слику човека који је стекао богатство. Он је човек који је измислио себе.
У томе се савремени ученик може препознати много лакше него што на први поглед изгледа.
Данас човек такође ствара различите верзије себе: једну за породицу, другу за школу, трећу за друштвене мреже, четврту за пријатеље. Фотографија, одећа, место на којем се налазимо, музика коју слушамо, људи са којима се фотографишемо — све то може постати део пажљиво конструисане слике о себи.
Гетсби је живео пре Инстаграма, ТикТока и дигиталних профила, али је разумео једну од њихових најважнијих логика:
човек може постати сопствени пројекат.
Зато би ученицима било занимљиво поставити питање:
Када представљамо себе другима, показујемо ли свој живот или његову пажљиво одабрану верзију?
То питање надилази школску анализу романа. То је питање о савременом идентитету.
Гетсби и једна велика заблуда о успеху
Ипак, Гетсбија не треба свести само на „сличност инфлуенсеру“.
Такво поређење може бити добар почетак разговора, али би било лоше место за његов крај.
Јер Гетсбијев проблем иде много дубље.
Он верује да се прошлост може поново створити ако човек довољно снажно пожели будућност.
Све што има подређено је једном великом сну: Дејзи.
Његова кућа налази се преко пута њене. Забаве као да имају скривену сврху. Богатство постаје средство којим покушава да досегне један тренутак из прошлости.
Зелено светло на крају пристаништа, које Гетсби гледа преко залива, постаје један од најпознатијих симбола америчке књижевности. Оно представља далеку жељу, циљ који стално изгледа довољно близу да му се човек нада и довољно далеко да му непрестано измиче.
Ту се Фицџералд приближава нечему што је веће од америчког сна.
Јер готово сваки човек има своје зелено светло.
За једнога је то новац. За другога професија. За трећег љубав. За четвртог друштвени углед. За петог савршено тело, идеална породица или живот који ће на фотографији изгледати савршено.
Проблем почиње када човек више не уме да разликује циљ од слике о циљу.
Гетсби жели Дејзи, али постепено постаје јасно да жели и доказ да је човек какав је желео да постане.
Сан зато има двоструку природу: он жели љубав, али жели и потврду сопственог успеха.
Књижевност као разговор са учеником
Овде се отвара и једно важно педагошко питање.
Како разговарати са младим људима о књизи у времену у којем је њихова пажња изложена хиљадама слика, кратких видеа и непрекидних информација?
Можда тако што ћемо књижевности вратити једну њену стару и драгоцену улогу: да поставља питања на која човек мора сам да одговори.
Велики Гетсби због тога може бити занимљив и ученику који га никада неће читати као школску лектиру.
Професор може почети од једног питања:
Да ли човек има право да измисли себе изнова?
Затим следе друга:
Шта једног човека чини оним што јесте — порекло, новац, образовање, успеси, туђе мишљење или сопствени избор?
Колико је важно како нас други виде?
Да ли богатство мења човека или само открива оно што је већ у њему?
Да ли је могуће вратити прошлост ако садашњост изградимо довољно убедљиво?
Може ли човек постати заробљеник сопственог сна?
И најзад:
Шта се дешава када читав живот посветимо нечему што смо сами прогласили највреднијим?
Таква питања могу настати из једног романа, али више припадају животу него књижевном тесту.
Фицџералд је писао о свету који још није имао наше технологије
Посебна вредност Фицџералда лежи управо у томе што његов свет није наш свет.
То ученику омогућава да направи један занимљив мисаони експеримент.
Америка двадесетих година имала је аутомобиле, рекламе, биоскоп, радио, нове облике забаве и снажан осећај друштвеног успона. Библиотека Конгреса у својим наставним материјалима управо предлаже рад са фотографијама, рекламама, новинама, музиком и другим примарним изворима како би ученици разумели културу двадесетих година и вредности које роман приказује.
Данас имамо паметне телефоне, друштвене мреже, платформе за видео-садржаје и алгоритме који сваком човеку непрестано нуде нову слику живота.
Средства су се променила.
Потреба је остала.
Човек жели да види какав би могао да буде.
А затим почиње да упоређује себе са сликама других људи.
У том тренутку Гетсби постаје изузетно савремен.
Одговор на питање „зашто баш ова књига?“
У школи се често поставља питање шта ученик треба да прочита.
Можда би понекад било корисније питати: шта би ученику могло помоћи да нешто види другачије?
То су две различите ствари.
Књига вреди и онда када није део обавезне лектире. Понекад управо та слобода омогућава да јој ученик приђе без осећаја школске обавезе.
Велики Гетсби може постати повод за разговор о новцу, класама, амбицији, љубави, идентитету, друштвеном угледу, самообликовању и разлици између живота и његове представе.
Може се гледати и филм База Лурмана, може се слушати музика која дочарава атмосферу Џез доба, могу се посматрати фотографије Њујорка двадесетих, читати рекламе тог времена и упоређивати их са данашњим облицима рекламирања. Тако књига постаје средиште ширег културног разговора. И сам приступ који користи примарне историјске изворе показује колико се књижевно дело може повезати са историјом, медијима и културом једног доба.
Ученик тада, уместо неко ко треба да „зна радњу романа“, постаје читалац који испитује свет у којем живи.
Фицџералд је занимљив и због сопствене судбине.
Велики Гетсби данас припада канону америчке књижевности. Његово место делује готово неупитно. Ипак, роман при објављивању није доживео успех који данас претпостављамо. Савремени извештаји Библиотеке Конгреса подсећају на мешовите прве критике и скромну продају, док су неки критичари у тренутку објављивања сматрали дело неважним или инфериорним у односу на Фицџералдова ранија остварења.
У томе постоји још једна лекција за младе.
Вредност једне књиге и њена тренутна популарност две су различите ствари.
Писац може написати дело које његово време чита површно, а друга времена у њему препознати сопствени живот.
Фицџералд је писао о двадесетим годинама XX века, али је у њима видео механизам који ће наставити да делује: човек ствара сан, претвара сан у циљ, циљ у идентитет, а затим цео живот покушава да докаже да је његов сан био стварност.
Зато Велики Гетсби може бити више од приче о богатом човеку са Лонг Ајленда.
Може бити прича о сваком човеку који је једном погледао према свом зеленом светлу и рекао себи:
Тамо ћу стићи.
И можда је баш ту његова највећа педагошка вредност.
Школа младом човеку може понудити информације, чињенице и тумачења. Књижевност му може понудити нешто друго: прилику да се запита шта заправо жели, зашто то жели и ко постаје док томе тежи.
Зато нам Френсис Скот Фицџералд, 130 година после свог рођења, и даље може бити потребан.
Пре свега зато што је један писац из другог времена успео да опише једну од најстаријих људских слабости: жељу да постанемо слика сопственог сна.
Али ту треба бити прецизан: није проблем у томе што човек има велики циљ, што му подређује живот или што жели нешто што сматра највреднијим. Такав избор може бити исправан, плодоносан и за многе људе успешан. Без снажне усмерености не би било великих дела, открића, каријера, уметности ни личних победа.
Проблем настаје тек када циљ престане да буде слободно изабрана вредност и постане једина мера човекове вредности; када више не тежимо нечему зато што то заиста желимо, већ зато што морамо да докажемо да смо постали слика коју смо о себи створили. Гетсби неће пропасти зато што је имао циљ, нити зато што је био упоран. Он пропада зато што је један циљ претворио у целокупну стварност, што је љубав заменио идеализованом сликом, а сопствени живот подредио немогућем захтеву да прошлост постане садашњост. А када ту разлику препознамо у Гетсбију, можда ћемо је лакше препознати и у себи.
И тада књига престаје да буде прошлост.
Она постаје огледало.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора