Буда, велики мудрац, ходао је једнога дана путем према некоме селу. Носио је штап и просјачки ћуп, а одећа му је била одећа лутајућег испосника.
Путем је наишла групица разузданих сеоских младића. Угледавши испосника, наумили су себи приредити забаву. Опколише га и почеше частити псовкама и ружним речима. Подругивали су се његовој одећи, томе што је био босоног, и што је био просјак. Извикивали су најпогрднија имена за такву врсту људи.
Буда се нимало није узнемирио. Са смешком је слушао изливе погрда на свој рачун. Наслонио се на један камен, и као да је уживао у представи. То је још више разбеснило младиће. Сипали су на њега отров свих могућих увреда. Буда није одговарао на речи. Сео је на камен, и спокојно се смешио.
Напослетку се младићи уморише. Потрошише сву залиху ружних речи. Заћуташе. Гледали су Буду, чекајући да и он нешто каже. Он их упита:
„Псовачи су се збунили. Очекивали су све друго осим оваквога става. Хтели су измамити из Буде неку реч напада, или бар одбране. Упиташе га:
„Шта, зар се не осећаш исмејаним, погођеним, попљуваним? Зар ти ништа није засметало и зар те ништа није увредило за последњих пола сата?“
„Објаснићу вам зашто ме нисте увредили“ – мирно ће Буда. „Но, најпре ми одговорите на питање: шта бива са писмом, које је упућено одређеној особи, а та га особа не жели примити?“
„Како, шта бива?“ – зажагорише младићи. „Писмо се враћа ономе ко га је послао.“
„Извесној особи неко је донио дар, али дар је дотична особа отклонила. Реците ми, шта бива са даром, који особа одбије да прими?“ – настави Буда.
„Глупога ли питања!“ – узрујаше се младићи. „Дар у томе случају остаје дароватељу, коме ли другоме?“
„На исти начин бива и с речима, које ти неко упути, а ти их не примиш: оне се враћају пошиљаоцу. Ја нисам прихватио ваше речи. Оне су се због тога вратиле вама.“
balkanspress.com