Roman Zombilejci, objavljen u izdanju Kreativnog centra prošlog oktobra, govori o generaciji dece koja ne pamti svet pre digitalizacije. Ali, dok smo mi u svakodnevnom govoru spremni da ih osudimo, kolutamo očima na njihove navike i ono što im se dopada, baka koja je jedan od junaka ovog romana bira drugačiji put.
Autorka Vesna Aleksić napisala je drugačiju priču, namenjenu svima koji vole igrice, ali i svima koji vole one koji vole igrice.
Šta je to što decu vuče pred ekran i kako da taj njihov svet iskoristimo da ih bolje upoznamo i kroz preklapanje njihovih života u stvarnom i digitalnom okruženju, pronađemo savršen balans?
O tome, ali i o navikama koje danas ometaju decu da se razvijaju i rastu zdravo, razgovaramo sa Vesnom Aleksić, jednom od omiljenih savremenih dečjih spisateljica, ali i nekim ko, kroz svoj posao pedagoga u vrtiću, ima priliku da vidi kako se dečji svet menja.
Današnja deca žive u digitalizovanom svetu, dok mi pokušavamo da ih zadržimo u ovom našem, realnom. Da li je ta borba unapred izgubljena i, ako nije, šta je potrebno da bismo je dobili?
Mislim da sam u ovom kratkom romanu odgovorila na sva vaša pitanja na književni način, u okviru jedne lične priče, koja će, nadam se, biti zanimljiva deci, a pre svega onima koji s njima žive i uče ih – vaspitačima, roditeljima, dedama i babama… Mislim da nije u pitanju nikakva borba – digitalizacijom je jednostavno promenjen stil života, a svi mu se mi moramo prilagoditi i pre svega moramo razumeti stvarnost kako bismo ispravno postupali.
Recimo, ako želimo da dete ne gleda previše u telefon, ne treba ni mi to pred njim da radimo. Ne možemo decu zadržavati u realnom svetu plašeći se da je tehnologija onaj frulaš iz bajke koji će ih nam oteti i odvesti u more… To ne može da se desi ako i mi suštinski bivamo u toj realnosti, a ekrane koristimo onoliko koliko je to neophodno i potrebno. Ispitivala sam decu po Beogradu, Novom Sadu, Zaječaru i drugim mestima o tome da li znaju i da li igraju igrice Majnkraft sa zombijima. Svi su znali. Svi su upoznati s likovima koje koristim u knjizi, ali sam ubeđena da će mnogi i knjigu pročitati. A tu se jedna visprena baka igra sa unučetom zombija u dvorištu, u običnoj igri žmurke, i njemu je lepo. Voli on da se poigra s njima i na ekranu, ali tu mu je tačno određeno vreme – pola sata. Tih pola sata daju oni koji su odgovorni za dete, dakle roditelji. Moj junak se igra i pred ekranom, ali se više igra u realnosti. Pitanje mere je bitno još od antike. Ima načina da se ide u korak s vremenom, ali bez štete. Potrebno je malo pažnje i malo promišljanja, samo malo, od strane odraslih, razume se.
Kako stvarni svet možemo učiniti zanimljivim za decu? Šta možemo da učinimo da ona podignu pogled s telefona i vide jedna drugu, umesto da se druže u svetu igrica?
Ne treba mi da činimo detetu svet zanimljivim – on je sam po sebi pun čuda, naročito u detinjstvu. Osamdesetih godina jedan pedijatar mi je rekao: „Pustite prašinu i paučinu i budite što više sa svojom decom jer će vam brzo porasti.“ I bio je u pravu. Ne mora kuća da blista, ali se mora detetu pokazati knjiga ili se s njim prošetati, porazgovarati… Danas na sve strane vidim primere suprotne tome, loše. U prevozu u Beogradu, recimo, videla sam kako majke trpaju bebama u ruke telefončiće da bi bile mirne u vožnji. Nedavno mi je u jaslice stigla beba čija je majka obavestila medicinsku sestru da se dete može nahraniti samo uz uključen telefon. To je veoma loše i štetno. U ovakvom slučaju roditelj detetu sam ukida realnost i posle se čudi što dete ne govori, a već ima tri ili četiri godine.
Nedavno je stigla dijagnoza za jedno dete s teškoćama u govoru u kojoj je stajalo: Ekranizovano dete. Ako hoćemo da dete podigne pogled s telefona, moramo i mi da vidimo njega i mi da podignemo pogled. Uvek je bilo jednostavno – ne možemo od deteta tražiti da, recimo, čita knjigu ako ono nas nikada nije videlo kako čitamo knjigu.
Kako ste došli na ideju za ovaj roman?
U vrtić je stigla mala Kineskinja koja nije znala ni reč srpskog. Pratila sam njeno prilagođavanje i videla mnogo suza. Kako je strašno naći se u svemu nepoznatom… A onda su joj, dobrovoljno i zdušno, pomogla ostala deca… Neke antropološke fenomene digitalizacija nikada ne može nadvladati. Mislim da se ne treba plašiti ovog novog stila života, već da treba podizati decu hladne glave i s dosta strpljenja. Baka u mojoj knjizi učinila je mnogo više za unuka nego što to mogu bilo koji savremeni programi i učenja – sasvim instinktivno i s ljubavlju… Na sreću, i mnogi prosvetni radnici imaju taj instinkt.
Ne možemo nikako reći ni da je digitalizacija nešto loše. Ali kako deci pokazati one dobre strane, a sačuvati ih od loših?
To je upravo pokazano u ovoj knjizi – baka je iskoristila zombije iz Majnkrafta koje njen unuk voli da bi mu prenela neke važne istine za život (kako da se snađe ako se izgubi, kako da prepozna dobre ljude, kako da se ponaša s drugom decom i tome slično). Pored ovog, digitalni svet ima veliki obrazovni kapacitet i deca vrlo lako nauče da koriste tu prednost.
Znam dečaka koji je posle čitanja stripa Dnevnik Ane Frank (a koji ga je zainteresovao) uz pomoć Gugla mnogo toga naučio o Drugom svetskom ratu, sasvim dobrovoljno, sa sedam godina. I uz to je, usput, naučio i sve zastave sveta i sve glavne gradove. To me je zadivilo. Naravno, danima je i crtao drvenim bojama ono što je video na Guglu, kao svako dete.
Da li, kao pedagog koji radi u vrtiću, primećujete da su igrice i virtuelni svet promenili čak i tako malu decu? Kako objašnjavate to što, uprkos svim preporukama, još ima roditelja koji ne čuju?
Preterana izloženost nečemu (bilo čemu) nužno stvara promene. Tačno se vidi zapušteno dete, zapušteno u smislu kontrole vremena pred ekranom. Takvoj deci je pažnja skraćena, traže uglavnom da im bude zabavno, pa čak često i kažu: „To mi nije zabavno“ ili „Dosadno mi je. Šta sad da radim?“ Ili kad dete kaže energično: „To želim“, „To ne želim“. Tada zovem roditelja u pomoć, da razgovaramo.
Roditeljstvo je angažovanost. Nisam pristalica demokratskog stila roditeljstva jer su nas učili da je pseudohuman. I pokazuje se kao takav. Dete treba osposobiti za život u kojem neće moći uvek da kaže da nešto želi ili ne želi, da mu je nešto zabavno, a nešto nije. U životu ima mnogo toga dosadnog što moramo da učimo i radimo, mnogo toga teškog, nimalo zabavnog, ima granica, obaveza… Deca i roditelji treba da žive, rastu i razvijaju se zajedno.
Teško je i sve teže roditelje osloboditi mode, jer ima dosta površnog i pomodarskog što se svuda oko nas vidi – na primer, decu sada feniraju, oblače u skupe krpice, šminkaju, vode na spa tretmani… Odrasli (roditelji) sve se više udvaraju deci. Objašnjavaju dečja osećanja, konstruišući ih uglavnom, zapravo projektujući neka svoja. Dete kao da postaje obožavani statusni simbol porodice, a obožavanje nije ljubav. I te pojave nisu dobre. Nekako ispada da su sad roditelji najveći problem u našem složenom poslu, koji traži mnogo poverenja i zajedničkog truda. Imam utisak da se prosvetni radnici povlače pred agresivnim, sveznajućim roditeljima i da se zato upravo njima treba pružiti ogromna podrška u svakom smislu.
Kome Zombilejci mogu biti zanimljivi? Kome ste ih namenili?
Svi koje sam pominjala jesu potencijalni čitaoci. U ovoj knjizi opisan je nežni svet (deca, bake, deke i životinje). Knjige za decu uvek su namenjene čitaocima svih uzrasta jer su za nijansu pametnije i pažljivije napisane i uređene od drugih, kao što je rekao veliki Markes.