Недавно сам посматрао трогодишњег дечака како полако прати своју мајку и свог оца по крцатом аеродрому. На сваких пет секунди бесно би завриштао – и што је још важније, намерно је то радио. Није био на ивици живаца. Као родитељ, знао сам по тону. Само је нервирао своје родитеље и стотине других људи како би привукао пажњу. Можда му је нешто било потребно. Али ово није био начин да то добије, и његови родитељи је то требало да му ставе до знања. Можда ћете рећи “па вероватно су били преморени или неиспавани после дугог пута.” Али, тридесет секунди пажљиво усмереног решавања проблема окончало би ову срамну епизоду. Промишљенији родитељи не би дозволили да неко до кога им је искрено стало буде предмет презира гомиле.
Такође сам посматрао један пар који није био у стању да каже “не” свом двогодишњаку, због чега су морали да га у стопу прате где год би му дунуло да иде, током читавог трајања посете која је требало да буде пријатна. Толико се лоше понашао, чим није био под стриктним надзором, да нису могли да се опусте и оставе га ни секунду без ризиковања. Жеља његових родитеља да дозволе свом детету да се понаша неспутано и следи своје импулсе, произвела је потпуно супротан ефекат: одузели су му независност. Будући да га нису научили шта значи “не”, растао је без свести о границама разумног понашања, а самим тим и без шансе за аутономију. Класичан пример како превише хаоса доводи до превише реда (као што је случај и кад је обрнуто). Виђао сам и родитеље који нису могли да воде озбиљан разговор одраслих за трпезаријским столом јер су њихова деца од четири и пет година доминирала друштвом, јела средину из свих кришки хлеба тиранишући присутне, док су они осрамоћено и немоћно гледали.
Када је моја, сада одрасла ћерка, била дете, друго дете ју је једном ударило у главу металним камиончићем. Гледао сам како је то дете годину дана касније перфидно гурнуло своју млађу сестру уназад преко стакленог сточића. Мајка га је одмах зграбила и оштрим тоном му рекла да не ради такве ствари, истовремено га помазивши на одобравајући начин. Подизала је малог бога и господара унивезума. То је неписани циљ многих мајки, рачунајући и оне које себе сматрају борцима за родну равноправност. Такве жене ће се оштро супроставити свакој наредби одраслог мушкарца, али ће полетети да свом потомку заузетом играњем видео игрица испуне наређење и направе сендвич. Будуће партнерке таквих дечака имаће много разлога да мрзе своје свекрве. Поштовање жена? То је за друге дечаке, друге мушкарце – не и за њихове миле синчиће.
Занемаривање и злостављање деце лошим васпитавањем или потпуним изостанком наметања дисциплине – може бити намерно и свесно. Али много чешће, модерни родитељи су парализовани страхом да их њихова деца више неће волети ако им одреде и најмању казну. Толико им је стало до пријатељства са својом децом, да су спремни да жртвују поштовање. То није добро. Дете може имати много пријатеља, али има само два родитеља, а они су више од пријатеља. Због тога сваки родитељ мора научити да истрпи тренутну љутњу, па чак и мржњу свог детета која се може појавити као последица дисциплиновања, пошто је дететова способност да увиди дугорочне добробити казне врло ограничена. Родитељи су друштвене судије. Они треба да уче децу да се понашају на начин који омогућава смислене и продуктивне односе са другим људима.
Срећам се једог одласка са својом ћерком на игралиште када је имала око две године. Висила је на пењалици када је безобразник сличног узраста кренуо да стане на пречку о којој је висила. Пратио сам га погледом и очи су нам се среле. Полако и промишљено почео је да гази њене руке, све већом снагом, изнова и изова, не спуштајући поглед са мене. Тачно је знао шта ради. Ето ти, ћале – то је била његова филозофија. Већ је утврдио да су одрасли јадни и да може лако да их победи (штета, онда, што ће и сам постати исто). Бедна је будућност коју су му његови родитељи наменили. На његово огромно изненађење, зграбио сам га и бацио са пењалице.
Не, нисам. Само сам своју ћерку одвео негде другде. Али би за њега било боље да јесам.
Пише: Џордан Питерсон, психолог
Одломак из књиге “12 правила за живот”
Превела: Јована Папан
Извор: Детињарије