„Не зна да скува јаје.“ „Не уме да зашије дугме.“ „Појма нема како да врати ланац на бициклу.“ Све су ово реченице које чујемо од данашњих одраслих који са забринутошћу гледају тинејџере новог доба. И лако је закључити: ова генерација је неспособнија, зависнија, мање самостална него што смо ми били у њиховим годинама.
Али шта ако гледамо погрешне ствари?
Колико је мајстор самосталан ако не зна да инсталира Windows?
Замислите овај сценарио: ваш тинејџер не зна да промени сијалицу, али је управо организовао групни пројекат са петоро вршњака, координирао рокове, поделио задатке и све окачио у облак. Ви не знате како да користите Discord, а ваше дете на њему управља сервером са 200 чланова.
Ко је ту самосталнији?
Поента није да умањимо значај практичних животних вештина – оне су и даље важне. Али можда је време да признамо да се сама дефиниција самосталности променила.
Шта показују истраживања?
Студије показују да млади људи данас испољавају значајно побољшане способности у препознавању, проналажењу и организовању информација које им требају, као и у креативном размишљању и стицању знања на независне начине. Скоро 90% генерације Z себе оцењује као дигитално напредне или веома напредне кориснике.
Наравно, постоји и друга страна медаље – њихово разумевање технологије може бити површно. Они знају да користе апликације, али не разумеју увек како оне раде. Знају да нађу информацију, али не увек и да провере њен квалитет.
Звучи познато? И ми смо знали да покренемо ауто, али нисмо сви разумели како мотор ради.
Различите вештине за различито време
Када смо ми били млади, самосталност је значила:
– Знати да поправиш нешто у кући
– Оријентисати се по граду без GPS-а
– Скувати оброк без YouTube туториала
– Поправити бицикл или нешто друго механичко
Данас, самосталност значи:
– Знати да се снађеш у новој апликацији или софтверу
– Управљати информацијама из мноштва извора
– Организовати пројекте и људе дигитално
– Заштитити своју приватност online
– Препознати дезинформације и непоуздане изворе
Није да су старе вештине постале неважне – само више нису једина мера самосталности.
Шта ово значи за нас као родитеље?
Престанимо са поређењима. „У моје време…“ је најбржи начин да изгубимо веродостојност код наше деце. Ми нисмо одрастали са паметним телефонима, друштвеним мрежама и неограниченим приступом информацијама. Они нису одрасли без њих. То су различити светови.
Препознајмо њихове вештине. Када ваш тинејџер успешно организује нешто online, координира групу, реши технички проблем или се снађе у новој ситуацији користећи дигиталне алате – то ЈЕСТЕ показатељ самосталности. Приметите то и похвалите.
Учимо једни од других. Ви научите њих како да промене гуму на ауту – они вас науче како да заштитите свој идентитет online. То није понижавајуће, то је мудро.
Уравнотежимо вештине. Наравно да је добро да тинејџер зна да спреми себи оброк или зашије дугме. Али исто тако је добро да зна да заштити своје податке или да препозна ”фишинг имејл”. Обе врсте вештина су важне за живот у 21. веку.
Истинско питање није „Да ли су самостални?“
Право питање је: „Да ли су спремни за свет у којем ће живети?“
А тај свет све више захтева управо оне вештине које наши тинејџери развијају – способност брзог учења, прилагођавања новим технологијама, управљања огромним количинама информација, комуникације и сарадње на даљину.
Да, нека науче да скувају јаје и поправе бицикл. Али не заборавимо да ценим и оно што већ знају – а то је често много више него што ми мислимо.
Можда нису неспособнији. Можда су само способни за другачије ствари. И можда је то управо оно што им треба.
Ваше дете можда не зна да врати ланац на бициклу. Али вероватно зна да направи презентацију, организује ивент онлајн, или реши проблем за који ви не знате ни откуд се појавио. И то није мало.
