Kada počinjete svoj roditeljski put ni ne pomislite da biste mogli da vičete na svoju decu. Pa to su samo divne, male bebe, tako nežne i nevine. Kako vaša slatka beba raste ona postaje malo dete, pa predškolac i sve jače i jače testira vaše granice i strpljenje. Ubrzo shvatate da niste savršeno strpljiv roditelj kojim ste sebe smatrali.
Uhvatite sebe kako se raspravljate sa tom malom osobom koja zvuči veoma zrelo, ali je zapravo vrlo nezrela u svom razvoju. Testira vas na načine na koje niste ni znali da je moguće. Ali, vaša deca su slična vama u neku ruku, bilo po ličnosti ili temperamentu. Ove vaše zajedničke karakteristike su deo onoga što njima olakšava da se igraju sa vašim strpljenjem.
Dobre vesti su da smo mi odrasli zreli i da mi možemo sebe da izvadimo iz lošeg trenutka i ponesemo se primereno u stresnoj situaciji. Ovo je ono čega u tim trenucima, kada biste radije povikali, treba da se setite:
Setite se da su deca mala
Ovo izgleda jednostavno, ali ponekad je mnogo teže nego što zvuči. Mi smo po ceo dan oko dece. Znamo šta njihov mali jezik znači, znamo šta (većina) plakanja i kukanja signalizira. Koliko to bilo dobro, to znači da ponekad zaboravimo koliko su mali i nezreli.
Čak i tako mala, naša deca toliko mogu da urade – da se pentraju na razna mesta, slušaju priče, crtaju i igraju se. Tokom dana, međutim, i ona moraju da prođu kroz mnogo promena i upravljaju kompleksnim ljudskim interakcijama.
U nekom momentu, ona to jednostavno više ne mogu i izgube se. To je trenutak u kom treba da se setimo koliko su naša deca zapravo mala i dozvolimo im da to i pokažu. Samo kada ovo imate na umu, to daje drugi pogled na sve tantrume i kukanje.
Kako bi autorka knjiga o dečijem razvoju Dženet Linsburi rekla – „Tokom ranog uzrasta, naše najrealnije očekivanje je nerealno. Ako očekujemo ludilo, mnogo je lakše ostati normalan i smiren.“
Brojte
Svi smo barem jednom čuli savet da, kao roditelji, treba da brojimo do deset da bismo se smirili. Ovo može da upali, ali još efikasniji može biti trik brojanja sa decom.
Nije stvar u tome da se ograniče dečije emocije, ta strategija ne pomaže. Deci treba dati šansu da poprave svoje ponašanje.
Na primer, ako vaše dete radi nešto što je protiv pravila i ne prestaje posle više opomena sa vaše strane, možete početi da brojite. Recite nešto poput „Brojim do tri, i ako ne prestaneš da se penješ po nameštaju, ideš u kaznu“ (navedite onu koju vi smatrate adekvatnom merom).
Iako jako jednostavna, i verovatno su je koristili i vaši roditelji, ova taktika je efikasna kod male dece jer odgovara njihovoj ograničenoj zrelosti.
To im daje vreme da procene i obrade situaciju. Ponekad zaboravimo da mališanima treba više vremena da obrade informacije nego nama. Ovo im daje malo vremena da razmisle o onome što rade pre nego što preduzmete sledeću akciju. Ova taktika pomaže i vama jer možete da ostanete smireni i ne počnete da vičete.
Razumite zašto vikanje ne funkcioniše
U trenucima naleta nervoze, vikanje obično izlazi iz naših usta kao vatra, a da nismo zapravo ni razmislili o uticaju takve reakcije. Razmislite samo na trenutka kako se vi osećate kada neka druga odrasla osoba viče na vas? Tužno? Uplašeno? Ljuto? Sada pokušajte da te emocije stavite u telo malog deteta. Ne baš prijatno iskustvo, zar ne?
Istraživanja pokazuju da ljudi imaju tendenciju da se bolje sećaju reči koje su izgovorene u neutralnom tonu nego onih koje su izgovorene tužnim tonom.
Iz istraživanja, i iskustva, znamo da je vikanje kontraproduktivno. Psiholozi su pokazali da ljudi, uključujući i decu, imaju mnogo više problema da zapamte stvari ili kognitivno dobro funkcionišu kada je njihov mozak preplavljen stresnim emocijama poput anksioznosti ili straha.
To je razlog zašto je manje verovatno da će dete ispuniti vašu komandu kada je viknete. Samo saznanje da je vikanje neefikasno može biti dovoljno da vas natera da napravite pauzu pre nego što nastane verbalna paljba.
Odvojite malo vremena za povezivanje
Baš kao i odrasli, i deca se ponekad loše ponašaju kada se osećaju isključeno od strane onih koji ih vole. Kada se svađate sa partnerom, da li osećate da možete da date sve od sebe na poslu? Verovatno ne. Deca su isto takva.
Vikanje ne pomaže da se ljudi osećaju povezano, ali kvalitetno vreme i te kako da.
Kada jednom prođe tenzija, često pomaže provođenje vremena jedan na jedan sa detetom kako biste sredili odnose. Imajte u vidu da deca, za razliku od odraslih, možda neće imati verbalnu ili eotivnu zrelost da kažu da im je potrebno vreme sa vama. Umesto toga će možda malo pobesneti. To treba da vam je znak da odvojite malo vremena i smirite situaciju i radite nešto što vaše dete voli.
Igra je zaista najbolji način da se ponovo povežete sa svojom decom.
To ne mora da bude ništa grandiozno – možda samo nekoliko minuta fokusirane igre sa kockicama ili slično. Ako vaše dete uživa da boji i pravi razne stvarčice, onda malo rada na nekom projektu može biti pun pogodak. Posle toga ćete videti da ste i vi i vaše dete manje napeti i mrzovoljni.
Uz malo truda, kontrole i nekoliko dobrih strategija, vikanje ne mora da postane stalni aspekt vašeg roditeljstva.
Autor teksta je Ejmi Veb, doktor nauka koja je sada domaćica i odgaja dva mališana. Na svom blogu The Thoughtful Parent , prenosi akademska istraživanja o dečijem razvoju roditeljima. Ne tvrdi da je guru za roditeljstvo već više prevodilac akademskih istraživanja u praktično znanje koje roditelji mogu zaista i da koriste.
Izvor: NajboljaMamaNaSvetu