У самоћи човеку се отвара пут у сопствену дубину, и ако он успе да сиђе у њу без страха и зазирања, вратиће сеобогаћен на површину и тек тада, када је открио своје Ја, имаће отворен и прави пут према ближњем, према Ти.
Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој живе – каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи да воле. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају пре свега захваљујући оним малобројним људима који су у стању да воле.
Само је човек тај који не опрашта ни себи ни другима, него тражи освету, било агресијом кажњавајући друге, често невине људе и народе, било данас све чешће, кажњавајући самог себе, навлачећи на се несвесно све могуће психосоматске болести, алкохол и дрогу, оболевајући од депресије и доводечи себе до самоубиства.
Сумња је плод само као прелазна и пролазна фаза у развоју личности, али често, нажалост, нарочито на овом олујном и трусном тлу, на коме се сумњало у све и свакога, она остане трајна и неизменљива суморна богиња – пратиља нашег бића.
Сва достигнућа модерне технике, као и модерне медицине, учинила су живот, а сигурно и смрт, тежим и мучнијим. Само „воља за смисао“ може да нас учини одговорним и тада тек спремним да помогнемо и себи и друштву.
Сваки човек има једну или више „слепих мрља“ у себи, и то управо за оне стране своје личности које су битне за личност, а које он управо не жели да опази и прихвати као део себе.
Што је научио Јовица, не исправи више Јован!
Владета Јеротић