„Волела бих чути мишљење колега, односно добити потврду уколико сам у праву, а људски и педагошки осећам да смо као школа ужасно погрешили, стога Вас молим да овај мој пост, након што га прочитате и процените да ли је примерен, без мог потписа објавите на страници.“
Овим речима почиње своју кратку причу наставница једне школе из суседне Хрватске, која је мишљење својих колега потражила на друштвеној мрежи Фејзбук у групи наставника.
„Ученик из несређених породичних прилика не може да контролише своје осећаје и поступке па омета наставу, а његово непримерено понашање (усмерено према учитељима) у овој је школској години кажњено прво опоменом, а сада и строгим укором. Након психијатријског вештачења због своје је хиперактивности однедавно и на фармаколошкој терапији.
Ученик се својим залагањем и способностима истиче у неким школским пројектима и активностима па га је учитељ-ментор предложио за награду. На седници УВ-а повела се расправа око тога да ли је примерено да ученик чије понашање није узорно може бити награђен. Већином гласова учитеља одлучено је да се ученику награда ускрати, иако му она припада према критеријумима донесеним на нивоу школе и који су примењени на све остале ученике.
Сматрам да смо према ученику погрешили људски, педагошки и формално-правно па бих волела да чујем мишљење осталих колега о овом случају.“ – завршава ова анонимна учитељица свој пост. Она је, ипак, била од оних који су на предавањима педагогије будно пратили.
Као родитељ, као бивши просветни радник (а не морате бити ниједно ни друго да бисте тачан одговор на ово питање видели из авиона) могу да кажем – ДА, ПОГРЕШИЛИ СТЕ.
И не би била нека велика брига и проблем да је то одлука појединца. Лоших професионалаца и лоших људи има свуда. У сваком послу. Није логично очекивати да школа буде изузетак. Оно што брине јесте чињеница да је у тој зборници седело 10, 20, 50 наставника и да је ОДЛУКОМ ВЕЋИНЕ детету ускраћена награда.
Сигурна сам да ће бити оних који ће рећи да се на основу овог поста не може судити, да ми не знамо какво је понашање и какви су поступци тог детета довели до ове одлуке и да морамо бити у кожи оних коју су одлуку донели, да бисмо разумели. Али, једино што се овде може разумети и препознати код колега који су гласали да се ученику награда ускрати је лоша, баш лоша педагогија. Због чега?
Да је награду добио пре казне, да ли бисте му ускратили казне?
Рецимо да је награђен, по правилима школе и да му је та награда уручена. Ако би након тога показао лоше понашање, урадио све оно због чега је добио укор, да ли бисте му ускратили укоре, као што су му ускраћене награде?
Да ли знате да шта ПОЗИТИВАН подстицај значи?
Ово дете се трудило. Хтело је да покаже шта може, шта уме. Очајнички тражило сламку спаса од вас. Ви сте добили шансу да му је дате и грубо је одбацили. Верујући ваљда, да ће ускраћивањем награде нешто научити. Шта? Да се труд не исплати? Да је свеједно да ли ће бити посвећен или не, његова дијагноза је једино што ће га пратити и обележити?
Да ли је фармакотерапија икакав показатељ да дете није неваспитано већ да пати од поремећаја?
То је дете ком је и званично потврђен поремећај. То значи да он, у многим ситуацијама не може да контролише своје понашање. Не зато што је неваспитан, већ зато што пати од ПОРЕМЕЋАЈА пажње и хиперактивности. Да ли бисте детету које не може да хода дали јединицу из физичког?
Да ли знате да је ова награда била његова шанса да крене напред?
Више него било ком другом, том детету треба охрабрење, подстицај да се бори, а награда би била баш то, у за њега тешком раздобљу. Награда би му рекла: „Хеј, па ти вредиш, ти можеш боље, много боље од тих казни и укора.“ Наставници су изабрали свој позив и радно место и на њима је да се носе с изазовима свог посла. Ученик није изабрао ситуацију у којој се налази.
Ускраћивање награде за постигнућа детету са поремећајем који покушава да победи шамар је педагогији, васпитној функцији школе и ономе што она треба да буде. Корак назад у 19. век.
Срећа је што имамо разлога да верујемо да је ово дете упало у колектив који је један у милион. Да школе које доносе овакве одлуке представљају само оно мало кукоља у житу.
Naravno da ste pogrešili. Umesto pohvale koja bi podstakla pozitivno ponašanje, dotukli ste ga. Nažalost situacija u prosveti je takva da se deca posmatraju samo kroz kontrolne, pismene… Ne krivim profesore, ministarstvo im je nametnulo toliko administracije, insistira se na tačno utvrdjenom broju ocena u elektronskom dnevniku, insistira se na poštovanju termina za pismeni čak iako su deca pre toga danima gubila časove iz tog predmeta. „Ne sme da se propusti termin“. U šta smo se pretvorili?Posle dvadeset godina u prosveti, mogu da kažem da sam razočarana. Da li stižemo da pitamo svoje učenike kako su i koliko često mogu da nam se obrate za razgovor ako im je teško?Ocene se zaključuju isključivo prema srednjoj oceni u es dnevniku. Šta ako je učenik u trenutku kada mu nije bilo dobro radio test i dobio lošu ocenu, a profesor je svestan da učenik zna za mnogo više? Umesto da gledamo u decu kojoj predajemo, mi gledamo u prosek i statistiku. Ne želim da generalizujem, ali mnogo je ovakvih profesora i to je žalosno.