„Volela bih čuti mišljenje kolega, odnosno dobiti potvrdu ukoliko sam u pravu, a ljudski i pedagoški osećam da smo kao škola užasno pogrešili, stoga Vas molim da ovaj moj post, nakon što ga pročitate i procenite da li je primeren, bez mog potpisa objavite na stranici.“
Ovim rečima počinje svoju kratku priču nastavnica jedne škole iz susedne Hrvatske, koja je mišljenje svojih kolega potražila na društvenoj mreži Fejzbuk u grupi nastavnika.
„Učenik iz nesređenih porodičnih prilika ne može da kontroliše svoje osećaje i postupke pa ometa nastavu, a njegovo neprimereno ponašanje (usmereno prema učiteljima) u ovoj je školskoj godini kažnjeno prvo opomenom, a sada i strogim ukorom. Nakon psihijatrijskog veštačenja zbog svoje je hiperaktivnosti odnedavno i na farmakološkoj terapiji.
Učenik se svojim zalaganjem i sposobnostima ističe u nekim školskim projektima i aktivnostima pa ga je učitelj-mentor predložio za nagradu. Na sednici UV-a povela se rasprava oko toga da li je primereno da učenik čije ponašanje nije uzorno može biti nagrađen. Većinom glasova učitelja odlučeno je da se učeniku nagrada uskrati, iako mu ona pripada prema kriterijumima donesenim na nivou škole i koji su primenjeni na sve ostale učenike.
Smatram da smo prema učeniku pogrešili ljudski, pedagoški i formalno-pravno pa bih volela da čujem mišljenje ostalih kolega o ovom slučaju.“ – završava ova anonimna učiteljica svoj post. Ona je, ipak, bila od onih koji su na predavanjima pedagogije budno pratili.
Kao roditelj, kao bivši prosvetni radnik (a ne morate biti nijedno ni drugo da biste tačan odgovor na ovo pitanje videli iz aviona) mogu da kažem – DA, POGREŠILI STE.
I ne bi bila neka velika briga i problem da je to odluka pojedinca. Loših profesionalaca i loših ljudi ima svuda. U svakom poslu. Nije logično očekivati da škola bude izuzetak. Ono što brine jeste činjenica da je u toj zbornici sedelo 10, 20, 50 nastavnika i da je ODLUKOM VEĆINE detetu uskraćena nagrada.
Sigurna sam da će biti onih koji će reći da se na osnovu ovog posta ne može suditi, da mi ne znamo kakvo je ponašanje i kakvi su postupci tog deteta doveli do ove odluke i da moramo biti u koži onih koju su odluku doneli, da bismo razumeli. Ali, jedino što se ovde može razumeti i prepoznati kod kolega koji su glasali da se učeniku nagrada uskrati je loša, baš loša pedagogija. Zbog čega?
Da je nagradu dobio pre kazne, da li biste mu uskratili kazne?
Recimo da je nagrađen, po pravilima škole i da mu je ta nagrada uručena. Ako bi nakon toga pokazao loše ponašanje, uradio sve ono zbog čega je dobio ukor, da li biste mu uskratili ukore, kao što su mu uskraćene nagrade?
Da li znate da šta POZITIVAN podsticaj znači?
Ovo dete se trudilo. Htelo je da pokaže šta može, šta ume. Očajnički tražilo slamku spasa od vas. Vi ste dobili šansu da mu je date i grubo je odbacili. Verujući valjda, da će uskraćivanjem nagrade nešto naučiti. Šta? Da se trud ne isplati? Da je svejedno da li će biti posvećen ili ne, njegova dijagnoza je jedino što će ga pratiti i obeležiti?
Da li je farmakoterapija ikakav pokazatelj da dete nije nevaspitano već da pati od poremećaja?
To je dete kom je i zvanično potvrđen poremećaj. To znači da on, u mnogim situacijama ne može da kontroliše svoje ponašanje. Ne zato što je nevaspitan, već zato što pati od POREMEĆAJA pažnje i hiperaktivnosti. Da li biste detetu koje ne može da hoda dali jedinicu iz fizičkog?
Da li znate da je ova nagrada bila njegova šansa da krene napred?
Više nego bilo kom drugom, tom detetu treba ohrabrenje, podsticaj da se bori, a nagrada bi bila baš to, u za njega teškom razdoblju. Nagrada bi mu rekla: „Hej, pa ti vrediš, ti možeš bolje, mnogo bolje od tih kazni i ukora.“ Nastavnici su izabrali svoj poziv i radno mesto i na njima je da se nose s izazovima svog posla. Učenik nije izabrao situaciju u kojoj se nalazi.
Uskraćivanje nagrade za postignuća detetu sa poremećajem koji pokušava da pobedi šamar je pedagogiji, vaspitnoj funkciji škole i onome što ona treba da bude. Korak nazad u 19. vek.
Sreća je što imamo razloga da verujemo da je ovo dete upalo u kolektiv koji je jedan u milion. Da škole koje donose ovakve odluke predstavljaju samo ono malo kukolja u žitu.