Volela bih da roditelji pročitaju ovaj tekst i veruju učiteljici svoje dece

decembar 2, 2016

 
Nije isto brinuti o jednom detetu ili o njih dvadeset troje.
U mom su razredu ima 23 učenika. Dvadeset tri glavice. Plavokosi, smeđokosi, dugokosi ili kratko ošišani, smeđooki ili sjajnih zelenih očiju, svi su oni moji dragi mališani.

Ponekad mi je to teže objasniti roditeljima nego učenicima. Ove sam školske godine već nakon dva dana znala ime svakoga od njih (i sama sam bila prijatno iznenađena time), a već početkom oktobra postali smo pravi tim.
Kada dolaze na individualne razgovore, roditelje najviše zanima kako se njihovo dete snalazi u razredu, što radi…
Otprilike sredinom nastavne godine u prvom razredu počinju i primedbe:
■ „Niste primetili da dete A gura moje dete”
■ „Dete B govori ružne reči i ne želim da moje dete sedi s njim”…
Kad čujem takve primedbe, polako zauzimam obrambeni stav ili preispitujem situaciju. Poslednjih dana roditelji mi, nezadovoljni ponekom slabijom ocenom svog deteta, često govore:
■ „Kod kuće je sve znao”
■ „Kod kuće piše kao violina”
■ „Kod kuće sabira i oduzima gotovo napamet” itd.
Roditelji počinju sumnjati u moje kriterijume za ocenjivanje, moje doživljavanje učenika, traže skrivene motive za to što sam njihovo dete upozorila zbog nečega… Nedavno sam, čak, primetila jednog roditelja kako hoda levo-desno ispred našeg prozora i zaviruje u učionicu kao da nešto važno krijemo unutar svoja četiri zida. Otvorila sam prozor i pozvala ga da uđe u učionicu, ali je ostao ispred učionice gledajući u naše prozore.
A što mi to krijemo unutar svoje učionice? Što to učiteljica čini da je pojedini učenik drugačiji u školi nego kod kuće? Koje pogrešno dugme pritisnem pa mi učenik ne pokazuje znanje koje, prema rečima roditelja, pokazuje kod kuće?
Ima dana kada taj učenik provede više vremena sa mnom nego s roditeljima, i u razredu je okružen vršnjacima koji, kao i on, imaju određene potrebe. Kad je u razredu, svaki učenik treba da sačeka red da nešto kaže, treba da zna pravila ponašanja u zajednici i da sačeka svojih pet minuta. Ako učenik ta pravila nije naučio u svojoj porodici, svi imamo problem.

 Ispitivanje

Ocenjivanje je javno, unutar razreda.

Vrlo često učenici sami procenjuju svoje znanje, a ponekad i jedni druge ispituju i ocenjuju. Kad, na primer, ispitujem prirodu i društvo za odličnu ocenu, učeniku ne postavljam niz potpitanja da bi tačno odgovorio, ne klimam glavom sugestivno kako bih ga podstakla ili potvrdila njegov tačan odgovor, niti mu pomažem šuškajući prvi slog tačnog odgovora.
Kriterijumi vrednovanja znanja i zalaganja učenika sasvim su jasni i dostupni roditeljima, pa se oni i sami mogu uveriti što je sve potrebno za odličnu ocenu.
„Danas ne stižemo to da kupimo, kupićemo neki drugi put” – pribor naš svagdašnji. Možda zvuči smešno, ali zbog takvog odnosa prema obvezama s nekim roditeljima vodim veliku borbu.
Učenici ponekad nemaju sveske, ne donesu potreban pribor za likovno, ne drže se rasporeda, za projekt „Jedi zdravo, budi zdrav” ne donesu nijednu namirnicu, ali prvi su u redu kad treba kušati slatkiš. Prvi put svakom učeniku progledam kroz prste, pozajmim mu ono što mu nedostaje, snađemo se, no onda zaboravljanje pribora polako pređe u naviku ili mi pak roditelj na individualnim razgovorima kaže:
„Znate, mi radimo i ne očekujete valjda da svakog dana zavirujemo u školsku torbu sveg deteta i pazimo šta mu je potrebno!”
Još nisam nabavila čarobni štapić pomoću kojeg bih mogla, zatreba li, da stvorim 10 dodatnih svezaka ili pet vodenih boja ili, pak, kao neki dan, 12 crnih flomastera. Ali roditelju je važno samo njegovo dete, a ja u razredu imam dvadeset troje dece! Roditelj ne nabavi za svoje jedno dete, a kako ću ja za njih desetoro…
Moji đaci rado mi pričaju svoje male životne priče. Slušajući ih, jasno mi je da naš razred postaje važan deo njihovog života, njihova nova porodica. Povezanost s tom školskom porodcom kod nekih učenika je posebno snažna i dugotrajna.
Stoga molim roditelje da veruju mojim procenama, a u vlastitoj kući neka budu principijelni roditelji koji će od svoje dece tražiti da reše zadatke koji su im namenjeni. Neka učestvuju u životu svoje dece i u vlastitom domu, govore o školi afirmativno podstičući ih na učenje.
Volela bih da roditelji pročitaju ovaj tekst i veruju učiteljici svoje dece.
Oni neka budu roditelji, a meni neka dopuste da budem učiteljica!
Jer, nije isto brinuti o jednom detetu ili o njih dvadeset troje.
Sandra VUK
Izvor: skolskiportal.hr

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


17 komentara na "Volela bih da roditelji pročitaju ovaj tekst i veruju učiteljici svoje dece

  1. Jasmina kaže:

    Bravo draga Sandra za ovu pricu,I sama imam dosta slicnih iskustava sa roditeljima i uglavnom im ne zameram jer nema efekta,Ono sto mi je najvise smetalo kod roditelja ,a ja bih ih nazvala “bezobraznim” je ova konstatacija:
    “■ „Kod kuće je sve znao”
    ■ „Kod kuće piše kao violina”
    ■ „Kod kuće sabira i oduzima gotovo napamet” itd.
    Uz mnogo strplienja ,razumevanja i doslednosti to sam davno prevazisla i nemam te probleme.No,sama cinjenica da ima takvih roditelja,mnogo govori o njima samima i o pogresnom kucnom vaspitanju koje su dali svom detetu ,a onda ocekuju od ucitelja “svemoguce”.Pogresno vaspitanje poneto iz porodice ni “carobnjak’ne ispravi.

    1. Atila kaže:

      Generalizovati bilo koju profesiju nije moguće. Suštinski se apsolutno slažem sa Vama i svakako sam pobornik da se učiteljici pokloni poverenje a ako je to ne moguće da se učiteljica menja. Visok kriterijum je postavila moja sada već počivša učiteljica Jelena koja je bila neverovatna kao pedagog , kao čovek kao još jedna mama. Ali život svih nas je ludnica sa 1001 nepravdom i teškoćom. Dete ponekad kada je odmorno sve može i sve zna , a kada čeka roditelja kog se zaželelo da dođe kući u 22,30 sa posla …. ujutro možda i ne može da bude baš skoncentrisano… I da ne dužim imam troje dece i veoma različite učiteljice trenutno samo jednu koja je divna , oavj tekst pomalo podseća na njen stil i ona ima problema sa nekim od roditelja sa nama ne iako moje dete ima i poneku slabiju ocenu kada dugo čeka da bi me zagrlilo pre spavanja.. I na kraju ocena , pa nije to sve .. Biti mali lepi dobri čovek e to je već….

  2. Vesna kaže:

    Odličan tekst. Imam komentar na te roditeljske konstatacije kako je dete kod kuće sve znalo – poznavala sam učiteljicu koja je na takve izjave roditelja sa osmehom na licu govorila: “Verujem vam, kažite mi kad najbolje zna, ja ću doći kod vas kući da ga ispitam”. I zamislite, niko je nikad nije pozvao 🙂

  3. Snezana kaže:

    Veoma lepo receno ! Mislim da je ovo misljenje vecine ucitelja i da se svi susrecemo sa istim problemima,pitanjima i primedbama roditelja.Svaki dalji komentar potvrdice da smo,mi ucitelji,u pravu kada smatramo da je vaspitanje koje deca sticu u porodici pogresno i nedovoljno.Roditelji ocekuju da preuzmemo i njihovu ulogu .

  4. Vesna kaže:

    Svaka cast koleginice, vrlo lepo i realno receno.

  5. Branka kaže:

    Paaaa, zavisi sa koje tacke covek posmatra situaciju. 🙂
    Trenutano ima jako mnogo prosvetnih radnika (i ucitejica medju njima) koji su pod velikim spoljnim uticajem i svakako ne ocenjuju pravedno (iz licne koristi- da ostanu na poslu). Imali smo primer iz Zrenjanina, pre neki dan. Tako su neka deca otvoreno povlascena u odnosu na drugu i imaju otvoreno drugaciji tretman nego ostali. Tu padaju u vodu sva pravila ponasanja koja deca navodno nisu naucila kod kuce i sve moralne vrednosti kojima su ih roditelji naucili, a u skoli oducili..
    Sto se tehnicke podrske odlasku deteta u skolu tice, meni nije jasno kako i gde nestaju sve moguce olovke, flomasteri, bojice i ostali pribor koji redovno kupujemo detetu. Da su izgubljeni bili bi na mestu za isgubljene stvari, ali nisu. Da li uciteljice koje “sve vide i znaju bolje od roditelja” znaju i gde nestaju te stvari u tolikoj meri i mogu li to da sprece!?
    I- znaju li uciteljice da planiraju vreme, pa da obaveste unapred, npr mesec dana, da ce biti potrebno kupiti to i to za dati mesec? Jer- roditelji osim sto rade mnogo, i zaista imaju malo vremena da se smucaju po gradu trazeci to nesto sto je iskrslo kao potrebno, jer moraju svakoga dana da prelaze gradivo sa decom, kao da ova nisu ni bila u skoli. Sa druge strane, pored toga sto roditelji rade mnogo, nisu placeni adekvatno, pa se desi i da ponestane novca… Vec rekoh kojim tempom u skoli nestaje deci pribor.

    1. Jelena kaže:

      Vi ste upravo razlog što je ovaj tekst napisan Vaše dete je vaša odgovornost od A do Š…..I što to pre budete shvatili ,ima šanse za vaše dete. Nadam se da pred detetom ne govorite sve ovo!😠

      1. Snezana kaže:

        Veoma postujem nasu uciteljicu, jako dobra zena i uvek njene kritike prihvatam i nikad joj nisam nista zamerila. Jedino sto zameram to je sistem kojim se danasnja deca uce, tj. oni ne uce u njih se tovari ali nista od toga oni ne usvoje. Svaki drugi cas rade nesto novo, jedno slovo uce jedan cas. Nisu ni naucili sva slova kako treba traze da pisu sastave,a oni jadni ni diktat ne znaju da urade. Od 15 djaka koliko ih ima u razredu njih 5 je usvojilo gradivo i ni to nije za 5. I onda da li je to uspeh uciteljice? Od nas roditelja se ocekuje da naucimo dete, a sta mi da ocekujemo od uciteljice? Nije to njena krivica nego sto je takav plan rada, a ko ga je izmislio izgleda misli da su nasa sva deca vunderkindi.

  6. Branka kaže:

    Drugim recima- Vasa struka je izgubila poverenje. Uticite na svoje kolege zbog kojih vasa struka gubi poverenje i dalje… Uticite na sistem, bunite se, ne dozvolite da medju vama vecina bude los predavac, pedagog i slabo motivisan radnik. Odrzite nam svima javni cas iz morala i drustvenog aktivizma. Tako cete povratiti izgubljeno poverenje roditelja, a ne tako sto cete na njih prebaciti lopticu.

  7. Danijela kaže:

    Pre svega – poštovanje prema Vašoj profesiji .
    Pročitala sam i članak i komentare .
    Nažalost , ja nisam prosvetar već samo mama .Nažalost jer je to jedno od najlepših i najplemenitijih zanimanja . Mama sam devojčice koja upravo završava prvi razred . Imamo divnu učiteljicu kojoj je ovo prva generacija koju vodi , inače je radila u boravku do sad .
    Potpuno se slažem sa svime što ste napisali . I ježim se kad roditelj kaže ” Kako nije učiteljica videla da se dete povredilo ? Da se isprljalo ? Da nije pojelo svu užinu ? ”
    Učiteljica ostavi svoje dete ( pitanje je kod koga i u kavom stanju ) i dolazi nasmejana da se bavi našom decom . I uvek nasmejana , sa puno strpljenja , ljubavi .. Više puta sam u šali rekla nešto “protiv učiteljice” – oooo da vidite samo taj izraz lica – naša učiteljica je najbolja i najleša , a već znate decu ne možete da prevarite , ona osećaju dušu čoveka .
    I zato HVALA za svaku pohvalu koja je urodila još većim trudom da se savlada gradivo , za svaki cvetić koji je sutra bio i više nego zaslužen , za svaku krutuku kad se skače sa visokog zida , za svaku kupljenu kiflu kad se u boravku ogladni posle ručka , za svako prelaženje ulice gde učiteljica stoji na sred ulice i čuva SVOJU DECU ..
    Mame , tate , i svi ostali – nažalost deca nam više vremena provode u školi nego sa nama , a srećna su i pogledajte koliko više znanja u tim malim glavicama nego u septembru ..
    I zato – verujte svojim učiteljicama i učiteljima .

  8. Slavica kaže:

    Upravo ovako:
    “Mame , tate , i svi ostali – nažalost deca nam više vremena provode u školi nego sa nama , a srećna su i pogledajte koliko više znanja u tim malim glavicama nego u septembru ..
    I zato – verujte svojim učiteljicama i učiteljima .”

  9. marijaantal kaže:

    smatram da su danasnja djeca a i ucitelji zakinuti zbog ponasanja roditelja .Roditelji su poceli askoro robovati djeci samo ,glavna su djeca ,ona sve odreduju ,sta se jede ,kud se ide ,sta se kupuje .Djeca su izgubljena .I kad dodju u skolu nastaju problemi .Danas ne bih voljela raditi u skoli ,ne zbog djece ,vec zbog roditelja ,kojima ce se to ponasanje obiti o glavu ,vecini.Naravno ima savjesnih roditelja i savjesnih ucitelja ,ali ima i svega drugog sto nam nije na cast ,a nije ni dobro za buducnost nase djece i nihove djece !!malim prvacima ,medju kojima je i moja unucica ,zelim lijepe skolke dane i dobru uciteljicu ,kao sto je bila i moja Zlata Babic ,prije 50 godina !!

  10. Taki kaže:

    Sve pohvale,ali u gradu u kome ja zivim uciteljice glededaju cime se roditelji bave i koju funkciju obavljaju.Decu odvajaju i sto to deca mnogo primecuju.Nazalost,moje je dete u takvom odeljenju gde su deca pravnika,profesora,lekara i inženjera.Pokušala sam i ispisati dete iz tog odeljenja ali kad razmislim i u drugom odeljenju je ista situacija.

  11. Imenjakinja kaže:

    Bravo! Ovoga se nisam setila! 🙂 Hvala na ideji, a spremna sam da zaista odem detetu kući i da ga ispitam. Išla sam i kad su bili bolesni više od 2 nedelje da bi nadoknadili propušteno gradivo.
    Pozdrav od imenjakinje!

  12. Teodora kaže:

    Učiteljica sam i mnogo volim svoj posao.Radim u sredini gde je većina dece na ivici siromaštva.Svi su mi jedanako važni i dragi. Nikada nisam delila decu po socijalnom statusu roditelja. Žao mi je što se zbog pojedinaca cela profesija trpa u isti koš.U ovom poslu, sigurna sam ,više nego u i jednom drugom, najjači motiv za rad je ljubav prema deci .
    A roditelji? Zbog prezauzetosti i griže savesti ponekad preterano štite svoju decu. Mogu to da razumem jer sam i sama majka dvoje dece. Treba samo ostvariti normalnu komunikaciju bez besa i pretnji. I moja deca su gubila olovke i gumice i nikada mi nije palo na pamet da za to okrivim učiteljice. Uvek sam prvo postavljala detetu pitanje: ” Kako brineš o svojim stvarma?”
    Deca su sklona da sklope priču u kojoj su oni nedužni (ne ovek,ali veoma često). Ako roditelj u svakoj bezazlenoj situaciji uvek prozove prvo nastavnika, dete nikada neće steći osećaj odovornosti.Vreme prolazi, nastavnici se smenjuju i onda jednog dana roditelji shvate da su uvek imali isti problem-NASTAVNICI SU LOŠI, A NJIHOVO DETE JE SAVRŠENO.
    Da li baš?
    Nastavnici i roditelji treba da rade kao tim, a sve probleme da rešavaju hladne glave i smireno.
    I nastavnici i roditelji treba da neguju vrline kod dece.Sve drugo može da se nauči iz knjiga. Lični primer je najvažnije sredstvo vaspitanja.

  13. Marijana kaže:

    Divan tekst.Situacija kao preslikana iz svake ucionice.Osvestiti roditelje pod hitno koji njihovi stavovi i postupci vode dete u sunovrat odrastanja.To ni jedna uciteljica ili skola ne moze da ispravi!!!

  14. marija l kaže:

    Koleginice, svaka čst na napisanom štivu! U prosveti sam već 24 godine i verujte da proživljavam svaku vašu napisanu reč kao svoju. Nažalost, pojedini roditelji nikada neće shvatiti pogreške koje rade na uštrb svoje dece i kako im čine medveđe usluge radeći sve za njih, a protiv nas. Oni nikada neće shvatiti da mi tu decu doživljavamo kao svoju, da sa osmehom 1.septembra dočekamo novu generaciju mališana, a sa suzama ih ispratimo za četiri godine. Oni ne shvataju da deca sa nama dele najveće tajne, vraćaju nam se svaki dan od petog do osmog razreda, ne zaboravljaju rođendane ispisujući poruke iznenađenja dok nisam u učionici…Mogla bih ovako pisati danima, ali…ne vredi! Sistem nas je doveo dovde da svako misli da može biti učitelj. Degradirani smo u svakom pogledu. Umorna sam od komentara i polako već razmišljam da napustim prosvetu iako sam u nju uložila ceo svoj život. Nisam osoba koja genearlizuje i smatram da ni u našoj struci nisu svi za pohvalu. Ima kolega zbog me je sramota što sam u prosveti. Isto tako, ima divnih roditelja koji su mi podrška na svakom koraku. Zato, treba izbalansirati, što bi rekla omladina iskulirati…pa dokle možemo! Znate roditelji, vaša deca su naša četiri godine, a vaša su za ceo život. S toga vodite računa o posledicama kućnog vaspitanja!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama