Нису одрасли, а поготову старији, баш наклоњени младима. Много имају да им замере, од њих очекују више него што су и сами у том узрасту умели и хтели да пруже, као да на њихову младост гледају са неком скривеном завишћу. Ово се, наравно, не односи на све, генерализација је увек погрешна. Али, ако у свом окружењу имате ону особу која се увек жали на ”данашње младе# и на ”ове нове генерације”, говорећи како су лоши, неваспитани, себични – е, па, на њих се односи.
Зато с вама делимо искуство Виолете Бабић. Виолета је бака, али и лекторка у Креативном центру и професор српског језика и књижевности.
”Враћам се данас од зубара. Тролејбус пун средњошколаца: седе, смеју се, разговарају, коментаришу догађаје из школе. Провлачим се између њих с торбом из Супер Вера пуном намирница на рамену. Одједном два момка скочише са седишта. Један рече:
– Јао, хоћете ли да седнете?! Изволите!
Други у исто време довикну:
– Ево, седите овде, молим вас! Не вуците ту торбу.
– Хвала вам, нека, нећу. Ево, сад силазим.
– Али молим вас! Није ред да ми седимо.
Уто стаде тролејбус, ја изађох. Они ми махнуше. Момци од око седамнаест година ми махнуше.
Дошло ми је да заплачем од радости. То су нове здраве генерације.”