Nisu odrasli, a pogotovu stariji, baš naklonjeni mladima. Mnogo imaju da im zamere, od njih očekuju više nego što su i sami u tom uzrastu umeli i hteli da pruže, kao da na njihovu mladost gledaju sa nekom skrivenom zavišću. Ovo se, naravno, ne odnosi na sve, generalizacija je uvek pogrešna. Ali, ako u svom okruženju imate onu osobu koja se uvek žali na ”današnje mlade# i na ”ove nove generacije”, govoreći kako su loši, nevaspitani, sebični – e, pa, na njih se odnosi.
Zato s vama delimo iskustvo Violete Babić. Violeta je baka, ali i lektorka u Kreativnom centru i profesor srpskog jezika i književnosti.
”Vraćam se danas od zubara. Trolejbus pun srednjoškolaca: sede, smeju se, razgovaraju, komentarišu događaje iz škole. Provlačim se između njih s torbom iz Super Vera punom namirnica na ramenu. Odjednom dva momka skočiše sa sedišta. Jedan reče:
– Jao, hoćete li da sednete?! Izvolite!
Drugi u isto vreme doviknu:
– Evo, sedite ovde, molim vas! Ne vucite tu torbu.
– Hvala vam, neka, neću. Evo, sad silazim.
– Ali molim vas! Nije red da mi sedimo.
Uto stade trolejbus, ja izađoh. Oni mi mahnuše. Momci od oko sedamnaest godina mi mahnuše.
Došlo mi je da zaplačem od radosti. To su nove zdrave generacije.”