У психолошкој, педагошкој, методичкој литератури постоје различите класификације дечјих игара, а то нам говори о разноврсности дечјих игара, о њиховој многострукој употреби и намени. Дечја природа захтева да игре буду разноврсне. С оедагошког гледишта прихватљива је класификација дечјих игара на две основне врсте:
– стваралачке игре (игра улога, конструктивне игре са предметима и игре драматизације);
– игре с правилима (народне игре, покретне игре, дидактичке игре).
Термином „стваралачке игре“ означавају се игре које дете само измишља и изводи. У њима до изражаја долазе машта и мишљење, деца сама бирају игру, траже средства да би се игра остварила. Борислав Аранђеловић наводи четири момента ствралачке игре (Н. Трнавац, 1979):
– садржине дечјих игара најчешће су из дечје околине (породица, дечји вртић, у гостима);
– остварење замисли: стваралаштво се огледа у томе што дете нешто замисли, постави циљ игре и жели да га оствари, машта долази до изражаја;
– организација игара: у индивидуалној игри дете се навикава и труди да само стрпљиво оствари циљ, уживи се у игру. У колективним играма врши се подела улога, планира се игра. У организацији игре значајну улогу има васпитач;
– развој стваралачких игара: са узрастом се мења карактер и садржај игара. Оне постају садржајније и разноврсније, што зависи од умног развитка и сазнајног искуства деце.
У игри улога деца подражавају активности одраслих као и догађања из свакодневног живота која привлачи њихову пажњ. Дете у овим играма прерађује своје утиске. У млађем узрасту садржај ових игара је оскудан и најчешће се састоји у имитирању животних појава, обично путовање превозним средствима, јер у овом узрасту децу интересуеј радња, а не циљ. Самим тим што се договарају о подели улога, навикавају се на заједнички рад. Родитељи могу бити активни учесници у овим играма.
Игре с правилима се јављају у периоду између 4. и 7. године и развијају се током читавог живота. Ово су игре са сензомоторним комбинацијама (лоптање, трке…), или интелектуалним комбинацијама (карте, шах…). У овим играма се такмиче појединци, јер само тада правила имају свој смисао. Правила се преузета од претходних генерација или привременим споразумом.
Покретне игре имају значај за физичко васпитање (ходање, трчање, скакање, пузање, бацање, хватање). Код организовања ове врсте игара треба водити рачуна о избору игара (што зависи од узраста, индивидуалних способности, годишњих доба, места где се игра изводи); условима за организацију, извођењу игара.
Када се изводи игра треба правилно и јасно изложити правила, образложити, пробудити интерес за правила и игру, придржавати се правила. Кроз ове игре дете стиче сигурност у своју физичку снагу и спремност. У ове игре спадају „жмурка“, „воз“ и многе друге.
Дидактичке игре поседују општа својства игара, али садрже интелектуалне активности ради потпомагања интелектуалног развитка. Дете је мотивисано на спонтан, стваралачки начин. Делује на свет око себе усавршавајући своје менталне и остале способности. У овим играма се јављају проблеми које дете не може или може делимично да реши на основу раније стеченог искуства. Веома је битан напор који дете улаже да би решило проблем на који је наишло, мотивисано самом игром, и тако развојно делује на интелигенцију. Дидактичке игре измишљају углавном одрасли. Облици и садржај ових игара су делимично диктирани. Васпитач или учитељ има улогу организатора. Игра увек има задатак који треба решити и правила којих се деца морају придржавати у току игре. Формирају позитивне особине као што су стрпљивост и упорност.
Игре опажања. У овим играма долази до изражаја дечје стваралаштво и конструкторство. Ове игре најчешће везујемо за собне игре. Могу се организовати прека неком својству: игре препознавања боја, уочавање промена на посматраном, повезивање сличног и различитог, састављање делова који чине неку целину. Ове игре нису игре пасивног посматрања.
Језичке игре. Игра и говор су код деце повезане и то у већој мери што су деца млађа, па због тога треба разликовати говорне игре од говора детета у игри. Говорна игра има одређени васпитно – образовни задатак. Кроз игру дете усваја нове речи, саопштава их, вежба изражавањем. Ово су игре мишљења, јер су говор и мишљење тесно повезани.
Повезаност игре са сазнајним развојем
На развој сазнања утичу активности можданих хемисфера, дечја игра, конкретна активност… На овај начин сазнање се проширује по обиму и дубини. Од основног значаја за развој дететовог сазнања јесте његов ход. Он осамостаљује дете, ослобађа га од помоћи одраслих приликом његових покрета и истраживања околине. Ход проширује домен дечје оријентационо – сазнајне активности и сам његов почетак прати интелектуални напредак.
Дете опажа предмете и догађаје много више нерашчлањено, дифузно и целовито, него одрасли. Дете није способно да прави разлике између фантазије и стварности нпр. комад дрвета којим се дете игра за њега може бити вештица од које се одједном уплаши, може бити луткица коју воли.
У периоду малог детета почиње да се обликује прелаз простог опажања ка посматрању. Посматрање сједињује активност и мировање, будност и пажњу. Посматрањем почиње нови степен сазнајног продирања у свет стварности. Око године и по, омиљена активност малишана састоји се у преношењу и премештању свих могућих ствари са једног на другог место. Играјући се тако дете учи шта је простор.
Тежину предмета дете такође схвата кроз игру, тако што рукује њима, мери предмете у руци, гомила један на други, гризе предмете и тако сазнаје његове особине.
Помоћу активности у игри дете научи да броји. Оно радо броји када имитира старије, или код ритмизираних радова, нпр. ако иде степеницама. То је ритмичка игра и скоро да нема никакве везе са мисаоним бројањем.
У игри дете научи да прави разлику између већег и мањег, дужег и краћег. Искуства до којих дете долази својом активношћу, услов су за успешно упоређивање, оцењивање и закључивање.
У развоју целокупног осећања и опажања од основног је значаја дететова игра, његово слободно манипулисање предметима, акивности уопште, удруженост са интересима, потребама и искуством.
Памћење малог детета побуђује најчешће асоцијација поводом оног догађаја и утиска који су осећајно снажно истакнути. Трогодишње дете прича о одсутним стварима и догађајима, случајно или намерно представља себи оно што је одсутно. То се види и у дечјој игри. Дете се игра са предметима, животињама, патуљцима који живе једино у његовим представама и у његовој фантазији. Машта се развија после друге године. Код детета машта се јавља као персонификација (у игри дете разговара са псима, мачкама, предметима), рукује разним замишљеним предметима (столица је за дете коњић, аутомобил, воз); игра се са измишљеним другом и уживљава у разним ситуацијама. Могућност детета да се више игра, пригодним материјалима и играчкама распирује његову машту. Фантазија омогућава да се дете игра, препушта активностима, покретима који немају никакве непосредне стварне основе.
Дете се игра лоптом које нигде нема, јаше коња без игде ичега, само прави одговарајуће покрете. Машта детета је све више стваралачка, што се може видети његовом игром коцкицама, штапићима… Стваралачка машта развија се уједно са годинама и умним развојем.
Многи психолози су се бавили развојним појавама детињства и утврдили повезаност између мишљења и игре. Приликом брзог пораста информација посебан значај има развој стваралачког мишљења. Мишљење детета се разликује од мишљења одраслог човека, па дете ступа у додир са својом околином на начин који се разликује од начина одраслог човека. Тако се код детета разликује пут стицања искуства, као и облици његовог изражавања. Разлика се огледа у игри која се може сматрати специфичним начином учења деце. Дете играјући се сазнаје, али сазнајући и мислећи оно се игра.
Сазнавање кроз игру има своје специфичности. Усвајање знања се јавља као продукт спонтаног учења. Дете усваја оно што му је потребно сада, а не оно зашта ће му се јавити потреба у неодређеној будућности. Начин на који дете мисли у игри је један од основних покретача његовог интелектуалног развоја.
Повезаност игре са емоционалним развојем
Осећања су код детета најјача. Она га подстичу на активност и помажу му у стварању пријатних односа према околини. Осећање детета је углавном присно, искрено, али преовлађује пријатно несташно расположење, ретко кад раздражљиво и тужно.
За здрав емотивни развој детета од основног значаја је пријатна атмосфера у породици, лепи односи између чланова породице, нарочито односи љубави и поштовања међу родитељима, а затим и разумевање развоја самог детета и игра. Уколико је веће поверење, више самосталности, иницијативности у детету, утолико у њему има више љубави и радости, а уколико има мање свега тога, утолико је у детету више гнева, страха, лоше воље.
Дете има доста развијено лично осећање части и зато негативно реагује на свако понижавање и то не само на телесну казну, већ и на увреде, наношење духовног бола (кад мора у ћоше, кад га пошаљемо у другу собу, односно уопште искључимо из заједнице). Нпр. дете нежних осећања најчешће реагује сузама, а неосетљиво дете јогунством. Дете воли кад га одрасли похвале.
Дете у игри истовремено и ослобађа и развија своја осећања тиме што стално доживљава нови однос према разним активностима, према друговима у групи у којој се игра. Мотиви који су прожети осећањима имају посебну снагу, они постепено преузимају главну улогу у мотивацији детета и постају подстрекачи многих активности.
Често је емоционално стање и затегнутост израза дететове активности у игри, нпр. у игри детета долази до судара аутомобила. Оваква активност у игри, сударање аутомобила, не може да потиче само из потребе за активношћу, него је њен главни подстрекач емоционална затегнутост детета, која има свој извор на пример у несређеним породичним приликама, неправилном поступању са дететом, у ситуацијама разних конфликата. Значи, мотиви који покрећу активности детета у игри и утичу на њен садржај повезани су са целокупном психофизичком структуром личности детета и деловањем друштвене средине.
Девојчицама и дечацима су потребне разне играчке, међу којима су и слагалице и све играчке које развијају различите способности и искуства која ће детету и касније користити. Али, потребне су им и „играчке за миловање“ како их назива Љ. Марјановић. То су разне лутке које представљају људе и животиње. Оне су за емоционални развој потребне сваком детету. Играчке за миловања ослобађају дете у емотивном погледу и смирују га. Оно их носи са собом чак и у постељу и уз њих се осећа сигурније. У игри улога дете се толико уживљава у игру и оно је у њој потпуно присутно не само мисаоно већ и емотивно. Оно има осећај да се то у игри стварно догађа. Дете зна како се мора понашати у неким реалним околностима, зна шта сме и шта не сме. У игри ужива, јер зна да се може друкчије понашати и чинити оно шта жели и хоће. Због тога се дечје улоге разликују од опонашања стварних улога или опонашања одраслих, јер у играње различитих улога дете уноси своја искуства и доживљава их. Таква игра има велики значај у емотивном растерећењу и смирењу, као и интелектуалном развоју детета.
Детету ће игра много више значити ако се одрасли занимају за њу. Ако је дете осећајно, везано за родитеље нормално прихвата правила и норме понашања. Ако родитељ при игри дете подстиче на емотивно учешће развија се његов целокупни мотивацијски систем, а то је веома значајно за касније раздобље, јер је дете више мотивисано за учење и остале активности.
Повезаност игре са социјалним развојем
У предшколском узрасту дете се доста брзо прилагођава другима, сарађује са њима у игри и раду и тиме се припрема за школски живот.
Развој социјалности детета можемо сагледати у развоју његовог социјалног осећања. Дете је способно да се уживљава у доживљавање, радости и непријатности других и да то разуме. Деца саосећају с личностима из бајке и приче. Супротно овом осећању је злурадост, када дете исмева онога који је доживео несрећу, што је обично у вези са осећањем надмености. То указује на социјалну неприлагођеност детета.
Односи међу родитељима су од највећег значаја за социјални развој детета. Родитељи код којих владају добри међусобни односи умеју боље да се посвете детету, да сарађују са њим у игри и раду.
На децу предшколског и школског узраста снажан утицај врши група. Дете и у групи учи социјално понашање. Има већу могућност другова у игри, што највише долази до изражаја поласком у школу. На избор другова у игри утичу нарочито добро другарство и интелигенција.
Игра делује ослобађајуће на дечју личност, чији интегритет чува тако што поред социо – емоционалних својстава у њој учествује читава когнитивна организација детета, наводи Каменов (1997: 79). Захваљујући социјалним контактима у игри, дете се ослобађа егоцентричности, појављује се и логичко резоновање.
Улога дечје игре за социјализацију и социјални развој деце је велика. Социјализација детета је неодвојива од игре. Уколико је дете више укључено у заједнички живот, утолико је друштвено развијеније. Социјално учешће деце у игри значи да дете учи да дели, да прима, да даје без љутње.
Социјално учешће деце у игри утиче на мењање мотивације детета, као и на садржај саме игре. то се нарочито огледа у стваралачким играма.
До друге године дете воли да се само игра. Социјални односи нису на том степену развоја да би се дете играло у пару. Сарадња и интеракцијски односи још увек не постоје. За дете преко две године карактеристично је да се игра у присуству друге деце, али не и са њима. У трећој години се јавља садржај и карактер општења детета са људима из околине и са светом у целини. После треће и у четвртој години дете се игра у групи. На овом узрасту децу треба учити да поштују правила. Групе су сталније. Правила понашања добијају својства моралних норми и постају регулатор понашања.
У друштвеним играма развијају се и социјална осећања, симпатија, наклоност, обзирност. У игри дете се уверава да му је друг потребан ради извођења извесних игара, заједно са својим друговима се радује. Игра је важна за развој врлина. Дете у игри навикава да се савлађује, да поштује и води рачуна о другим члановима групе у којој се игра, уме да се потчини када је то у интересу колектива. Тиме се дете оспособљава за социјални живот без кога се не може замислити савремено друштво.
Разне друштвене игре (домине, томбола, карте, човече не љути се, монопол) навикавају дете да се придржава правила игре – формалних или измишљених, захтевају од њега сарадњу са вршњацима или са одраслима, што је нарочито значајно са социјалног становишта развоја његове личности.
За социјално учешће деце у игри неопходни су усмерење и подстицај. Деца прешколског узраста се брзо засите појединих активности која почињу да их замарају. Одрасли треба да прилагоде садржај игре дечјим способностима и потребама да би њихово учешће у формирању дечје личности било успешно.
Захваљујући социјалним контактима у игри, дете се ослобађа егоцентричности, појављује се и логичко размишљање.
Дидактичке игре и њихове позитивне стране
Дидактичке игре, су такве игре, код којих је основна карактеристика да су подређене неким специјалним васпитно – образовним задацима који су унапред постављени, а који се могу односити на интелектуални развој, развој психомоторике, дисциплине, социјално – моралних особина или уопште социјализације детета, по мишљењу А. Д. Добуд (наводи Н. Трнавац, 1979: 53).
За успешно укључивање игре у васпитно – образовни процес, васпитач или учитељ треба да познаје њене развојне могућности. Игре и играчке најбоље је понудити деци у одређеном систему, како би се менталне радње које садрже у својим правилима стално усавршавале и добијале у општости, а деца напредовала у развоју.
Пред „састављачима“ дидактичких игара појављују се следећа питања:
– које садржаје треба одабрати да се на најпосреднији начин подстичу предвиђене интелектуалне активности;
– како распоредити садржаје да би спонтано усмерили децу за вршење интелектуалних операција на све вишим нивоима;
– како учинити ове активности примереним деци различитих способности и искуства; према Каменову (1997: 25).
Пошто дидактичке игре углавном измишљају одрасли пред њима су одређени захтеви који су постављени како би се систем дидактичких игара усмерио ка свом основном циљу – развоју опште менталне способности детета. Захтеви полазе од тога да се дидактичким играма:
– садржај и интелектуалне операције дају као повезане серије што доводи до система интелектуалних операција;
– да се менталне радње, подстицане код деце стално усавршавају;
– давати предност операцијама које код деце омогућују експериментисање, трагање, грешење, различите прилазе у проналажењу решења, штоостварује један од основних задатака; изграђивање дечјег поверења у сопствене могућности и ослања се на сопствене могућности и логику;
– сваком ученику у игри треба омогућити да „превазилази самог себе за главу“, да игра „вуче“ његов развој (Каменов, 1997: 86);
– да се не занемари афективни елемент игре, који је услов да се постигне жељена мотивација и покрене дечја мисао;
– да подстичу дечју иницијативу за оригиналним приступима решењу проблема;
– да грешке у игри буду изговор сазнања и подстицај на трагање за ефикаснијим решењима;
– да код деце развијају осетљивост за проблеме и спремност да нове проблеме решавају у оквиру већ стеченог искуства.
Избор игара и редослед њихове примене зависи од дететових интелектуалних и осећајниох потреба, образовања и сазнања које је стекло.
Дидактичке игре стварају позитивне услове за примену различитих знања, помажу интелектуални развој, делују на развој психомоторике, дисциплине. Ове игре имају и емоционалну вредност, јер буде позитивне емоције и стварају оптимистичко расположење код деце, иако понекад доживе неуспех у игри. У дидактичким играма деца улазе у активне односе са другом децом и одраслима чиме проширују своје социјално искуство.