Japanske arhitekte su zaključile da, ako postoji mesto gde bi deci sve trebalo biti dopušteno i gde bi trebali uživati u dečijim stvarima ne zamarajući se zbog mokrih cipela ili čarapica, to je definitivno vrtić.
Većina dece raspameti se kada padne kiša. Nema veće sreće nego skakati pobarama. A japanski arhitekti su zaključili da, ako postoji mesto gde bi deci sve trebalo biti dopušteno i gde bi trebali uživati u dečijim stvarima ne zamarajući se zbog mokrih cipela ili čarapica, to je definitivno vrtić.
Tako je jedan japanski arhitektonski studio iz Kumamota dizajnirao vrtić u kojem je pod tako napravljen da se na njemu dok pada kiša na jednom mestu skuplja velika količina vode pretvarajući se u lokvu kako bi se deca mogla igrati. Dvorište škole je osmišljeno kako bi akumulirao kišnicu, tako da se nakon velikog pljuska stvori lokva koja samo čeka decu na igru.
Glavni arhitekt Hibino Sekei dizajnirao je dvorište na taj način da dok je suv prostor se može koristiti za badminton a zimi se može pretvoriti u klizalište.
Osim ove neobične i fantastične ideje, kako piše Spon Tamago, arhitekti su osmisli još jednu simpatičnu ideju, u vrtiću učenici donose svoju stolicu i sto koji na kraju godine kada odlaze iz vrtića nose sa sobom. Na taj način je osiguran kontinuirani protok novog nameštaja koji pomaže u održavanju svežine i estetike prostora.