Председник Србије Александар Вучић представио је у суботу у Палати Србија националну стратегију развоја „Србија 2030“, а један од централних делова излагања посвећен је образовном систему — области коју је председник назвао кључном, али и оном у којој Србија бележи лоше резултате који се, како је упозорио, крећу ка још горем.
Образовање је сврстано као пета тачка десетоделног плана, а стратегија предвиђа укупно око 220 милиона евра за 75 пројеката у тој области, што обухвата унапређење инфраструктуре и програма.
Вучић је посебно истакао дуално образовање као приоритет. Обраћајући се директно председнику Владе, позвао га је да размотри такозвани казахстански модел и истакао да су резултати Србије у овој области лоши и да се крећу ка још горем — јер се, како је рекао, земља „плаши реакције“ и годинама одлаже суштинске промене.
Идеју о казахстанском моделу Вучић је први пут поменуо током посете Астани крајем фебруара, када је са тамошњим председником разговарао о проблемима образовања. Казахстан је у последњих неколико година привукао више од 20 страних универзитета који данас имају центре у различитим градовима, поставши регионални образовни центар централне Азије.
„Направили смо разлику у односу на друге кроз дуално образовање. Кренули смо добро, а онда смо се уплашили бесмислених критика. Ако су нам се свеле идеје да скраћујемо часове на 30 минута…Ми смо испод других земаља у региону, срамота ме да гледам те табеле. Зато што људи не гледају да себе промене, један део наставника нам је супер, уче, раде, али о курикулуму реч нисам добио о овом програму. Суштински ништа нисам видео“, рекао је Вучић.
Председник је навео и да је неопходно формирати не само посебна одељења, већ и читаве факултете за вештачку интелигенцију, уз оцену да ће од тога зависити будућност сваке нације.
Критички тон према тренутном стању у просвети био је један од уочљивијих елемената излагања. Вучић је оценио да када људи говоре о реформи образовања, углавном мисле само на повећање плата — а не на курикулум и децу. Додао је да свако ко покуша да уведе конкуренцију и промене у систем „дирне у осиње гнездо“ оних који, како је рекао, траже права само кроз веће плате, без икаквих промена.
Председник је рекао да ће на 75 пројеката бити потрошено 220 милиона евра, и набројао сва места где се раде основне и средње школе.
„Од пресудног је значаја дуално образовање, говорићу о примеру Казахстана те вас молим да размотрите то. Резултати су нам лошији и крећу се ка још горем господине председниче Владе, само да то знате. Ово што ми радимо додворавајући се свима, ништа нећемо постићи, молим вас да се додатно ангажујете и да покажете напредак у дуалном образовању. Што се тиче казахстанског модела, тамо је реч о сарадњи са иностраним универзитета, кампусима, слању младих на образовање у иностранство са обавезом враћања у земљу“, рекао је Вучић.












Зашто казахтански кад имамо бољи и успешнији – естонски? Или швајцарски? Тамо су најбољи резултати на ПИСА тестовима.
Rezultati su katasrrofalni, a za početak malim carevićima treba dati obaveze mnogo pre prava i treba ih vaspitati kao i njihove roditelje kao i ukinuti idiotske radničke savete tj. savete roditelja.
Znaci umesto u 21. vratiti se treba u 19. vek. Bravo.
Неко ко стварно брине о квалитету образовања и резултатима не би предлагао скраћење часова на 30 минута што не постоји нигде у развијеном свету. Та иницијатива потекла је од политичара, односно од самог председника, а не од наставника. Нити било кога из педагошке струке.
Отварањем експозитура страних факултета квалитет нашег високог школства додатно ће се урушити, као и критеријуми. Штанцовања диплома има и сада, нарочито на приватним факултетима, а онда ће се овај феномен само појачати. Јер предавачи на тим факултетима неће бити њихови еминентни професори из иностранства. Биће то чиста комерцијални начин да се брзо зараде новци, односно профити.
Према томе, наше образовање, са оваквим предлозима, не иде у добром смеру. Напротив, додатно се урушава.
Dugo sam radio u institutu koji pripada Beogradskom univerzitetu. Znam profesore kao zlu paru. Studenti rade doktorate u institutima, po idejama ljudi u institutu i po njihovim rukovodstvima. Profesori Imaju monopol, pa mora lazno da se predstavi da su oni mentori. Traze i novac. Nemaju pojma, prava nauka je u institutima. Ja sam za dovodjenje stranih univerziteta. na pr. Sorbona je u Rumuniji, MIT u Ceskoj itd.
А мислите ли да та диплома Сорбоне у другој земљи вреди исто као у Паризу? И да су то исти предавачи? И да је главни циљ квалитетније образовање?
Што се тиче професора универзитета, израз „немају појма“ не може бити адекватан, поготову ако долази од неког ко није компетентан за одређену област. Такве процене се најчешће дају за фудбалере, па ни тамо немају основа. Генерализације, поједностављивање и предрасуде нису добри у разговорима о образовању.
Уосталом, Београдски универзитет је на Шангајској листи, једини у региону. То баш не може да професорима који „немају појма“.
Изјава да су „резултати у образовању све лошији“ сама по себи није спорна тема за расправу. Напротив, свако озбиљно друштво мора да поставља питање квалитета сопственог образовног система. Али проблем настаје онда када се та дијагноза претвори у политичку реторику која има јасан циљ: да се одговорност системски пребаци на оне који у систему имају најмање моћи — наставнике и професоре.
Ту се појављује прва логичка недоследност. Ако је образовање заиста у кризи, онда је прво питање: ко у тој хијерархији доноси одлуке? Наставници не креирају образовну политику, не доносе буџете, не одлучују о реформама, не уводе експерименталне моделе наставе, не мењају програме сваких неколико година и не постављају директоре школа по страначком кључу. Ако се тражи одговорност за системске резултате, онда је елементарно начело политичке логике да се она тражи од оних који системом управљају.
У том контексту појављује се и необично позивање на „казахстански модел“. Управо ту питање постаје озбиљније од пуке политичке изјаве. Казахстан није земља која се у глобалним образовним истраживањима — попут PISA тестирања — налази у самом врху светских постигнућа. Није Сингапур, није Јужна Кореја, није чак ни Естонија, која се у Европи истиче као пример успешне реформе образовања. Када се као узор нуди модел земље која није међу водећим у образовним резултатима, онда се неизбежно поставља питање: да ли је у питању озбиљна анализа или политички импровизовани аргумент?
Још је важније нешто друго. У јавном дискурсу се све чешће понавља један образац: наставници се представљају као група која „само тражи веће плате“. Тај аргумент има јасну популистичку функцију — да се једна професионална група прикаже као себична и незахвална. Међутим, у том наративу се систематски изоставља једна проста чињеница: плате наставника не долазе из нечије приватне касе, већ из буџета који пуне грађани управо зато да би образовање било један од темељних јавних интереса.
Када наставник тражи плату достојну свог рада, он не тражи привилегију; он тражи да друштво испуни сопствени приоритет. Друштва која су образовање заиста поставила као стратешку вредност — од северне Европе до источне Азије — никада нису почињала реформе тако што су јавно понижавала сопствени наставнички кадар.
Овде се отвара и једна шира тема политичке одговорности. Србија већ више од две деценије формално поставља као свој главни стратешки циљ улазак у Европску унију. Тај циљ се посебно интензивно понавља последњих година. Ако већ говоримо о резултатима, онда је легитимно питање: колико је поглавља у приступним преговорима отворено и затворено у последњих седам година? Ако се од наставника тражи одговорност за стање у образовању, онда би исто мерило морало да важи и за политичаре када је реч о циљевима које сами постављају као националне приоритете.
У супротном, добијамо класичан пример асиметричне одговорности: једна група се стално позива на резултате, док друга остаје имуна на исту врсту мерења.
Истовремено, у јавном простору се готово уопште не говори о другим структурним проблемима који дубоко утичу на институције: о страначком запошљавању, о непотизму, о огромном броју партијских кадрова у јавним предузећима и установама, о диспропорцији између њихових примања и реалних способности, као ни о томе колико такви механизми подривају институционалну културу једног друштва. Ако је мерило „резултат“, онда би се исто питање могло поставити и тим сегментима система.
Постоји још један аспект који је посебно забрињавајући. Популистичке мере у образовању — попут скраћивања часова у изборним годинама како би се придобили пунолетни средњошколци и њихови родитељи — можда могу донети краткорочни политички поен. Али образовање није област у којој краткорочни поени пролазе без последица. Свака таква интервенција оставља дугорочну штету на већ крхком образовном систему.
Слично важи и за агресивно фаворизовање приватних факултета или спектакуларне најаве доласка страних универзитета. У земљи која већ има универзитет који се налази на Шангајској листи, такви потези често више личе на маркетиншку демонстрацију „реформске енергије“ него на промишљену стратегију развоја високог образовања.
Суштина проблема је, дакле, дубља од једне изјаве. Када политичка власт почне да системски представља образоване људе као друштвени проблем, то није само питање професионалне увреде. То је сигнал једне опасне културне тенденције: да се знање и стручност релативизују, а да се одговорност увек пребацује на оне који немају политичку моћ.
А друштва која почну да понижавају своје учитеље ретко када успевају да подигну своје образовање.
Историја показује управо супротно: образовни системи постају снажни онда када се наставници третирају као носиоци јавног поверења, а не као погодан политички жртвени јарац.
Btw u Rusiji casovi traju 35min.
nije ni to tema, vec da se ovde nepismeni bave obrazovanjem!!!
Узгред је српска реч за енглеско btw.
Није ми познато да у Русији часови трају 35 минута. Али, као што рекосте, можда то и није тема. У ЕУ, Британији, Америци, свуда трају дуже – од 40 па све до 60 минута.
Ако прихватимо вашу генерализацију да се „неписмени баве образовањем“ – што није поткрепљено аргументима него предрасудама проистеклим из владајућег политичког дискурса – шта бисмо онда могли да кажемо о политичарима?
Понекад је тешко, уз сву могућу пропаганду, чак и највеће присталице владајуће пропаганде, убедити у то да се политиком баве образовани и писмени, а образовањем неписмени. Ни Волт Дизни не би могао да дочара ту врсту илузије.
Svaka čast, Saša.
Svakoj državi je važno obrazovanje i infrastruktura.
Ozbiljna država brine o svim svojim stanovnicima.Srbija nikako da vidi stanovnike starije od 65 godina, koji ne primaju penzije.Iako je u okviru strategije za smanjenje siromaštva (2007.),predvidela uvođenje tzv.socijalnih penzija za starije od 65 godina koji ne primaju penzije.
Боривоје и Саша,
Фантастични коментари. Браво!
Zasto ne pravimo nas model obrazovanja.Stalno kopiramo druge i zato su nam losi rezultati.
Е , свака част на коментару – тексту !
Само , тешко ће схватити они који то треба да схвате .