Вукашин Ђиновић је име које би требало да се буде исписано златним словима у уџбеницима. Вукашин је студент новосадског Природно-математичког факултета, а иза себе има низ академских достигнућа каква већина од нас може само да сања.
Четири пута је био вицешампион Републичког такмичења из физике. Када је неко четири пута међу најбољима у целој земљи, то није случајност – то је таленат, рад, посвећеност.
Сребрну медаљу је донео са Интернационалне јуниорске научне олимпијаде, оне где се мери са најдаровитијим младим умовима са свих крајева света.
Био је шампион Српске физичке олимпијаде. Бронзану медаљу је освојио на Балканској научној олимпијади.
Пре него што је започео средњошколско образовање, основну школу је завршио са дипломом „Вук Караџић“ и повељом „Јован Јовановић Змај“ – признањима која се не додељују тек тако.
Гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је на смеру за обдарене ученике у математичкој гимназији, елитном програму који омогућава најбољима да развију свој пуни потенцијал.
Ово је младић кога би било која земља света с поносом носила као свој симбол, младић који представља све оно што једном друштву даје наду и будућност. Наука, знање, упорност, дисциплина – све оно што гради цивилизацију. А шта је урадило српско друштво са Вукашином Ђиновићем?
Замислите сада ту сцену. Дечак који је решавао најкомплексније проблеме физике и математике, који је представљао Србију на међународним такмичењима, који је доказао да у овој земљи ипак постоје млади људи способни да парирају најбољима у свету – сада је млад човек, на улици своје земље и прима полицијски штит у главу.
Какво друштво стварамо када младог човека који је читавог живота био узор, који је радио на себи, улагао невероватне количине времена и енергије у развој сопственог ума, којег су професори сигурно обожавали јер представља оно што сваки наставник жели да види у учионици – кад таквог младића одрасли људи у униформама пребијају штитом? Не зато што је насилник. Јер колико насилника шампиона у физици познајете? Само зато што није ћутао.
Вукашин Ђиновић могао је да бира како ће живети свој живот. Са таквим талентом и таквим достигнућима, могао је да седи кући, да се посвети само својим студијама, да гледа своја посла. Могао је да емигрира у неку од земаља које би са усхићењем дочекале младог човека са таквим потенцијалом. Али бирао је да остане. Да ли ће и даље, од нас зависи.
Србија је мала земља и сваки Вукашин Ђиновић нам је драгоцен. Сваки млад ум који се одлучи да остане овде, да учи, да гради, да доприноси – то је богатство које нема цену. И ми то богатство тучемо. Ми стварамо друштво у ком академска достигнућа ништа не значе пред бруталношћу система који не подноси непокорност.
Вукашин Ђиновић није ни први ни последњи. Али можда би требало да буде последњи. Можда би некоме, негде у овој земљи, коначно требало да засметају призори младих људи са крвљу на лицу. Младих људи који нису учинили ништа осим што су тражили елементарну људскост. Можда би требало да схватимо да друштво које туче своју најбољу децу није друштво са будућношћу. То је друштво које себе гута.
Вукашин Ђиновић заслужује земљу која ће га ценити због онога што јесте – младог човека ретких квалитета који није изгубио веру у могућност да свет буде бољи. Али више од тога, заслужује да живи у друштву где неће морати да бира између интегритета и сигурности. Где његов академски таленат неће бити ирелеватан пред сировом силом. Где ће његови професори моћи да му предају не само физику и математику, већ и пример како се живи часно, без страха.
До тада, слике његовог крвавог носа којих је данас интернет пун, остају да нас подсећају на оно што јесмо.