Verujte da nije.
Na prvi pogled, možda zvuči kao da cepidlačimo i da preterujemo s feminizmom. Ali kada malo dublje razmislite, shvatićete da su to dva potpuno različita tipa.
Zamislite sledeću scenu: Oboje radite. Oboje ste umorni. Vi se vraćate kući, razmišljate o tome da Lena sutra ima termin za vakcinu, da Luki treba nova jakna jer je prerastao staru, da treba platiti trening, odneti ubrus u vrtić, naručiti poklon za rođendan, proveriti ima li jogurta, isplanirati večeru…
A on? On se vrati, sedne, večera i kaže: „Samo reci šta treba da uradim, tu sam da pomognem.“
To NIJE dovoljno.
Mentalno opterećenje: Nevidljivi posao koji iscrpljuje
Evo problema: Vi niste menadžer porodice. Vi niste ta koja treba da delegira zadatke, pravi liste, podseća, kontroliše, planira.
Roditeljstvo nije posao gde jedna osoba ima titulu šefa, a druga izvršava zadatke koji joj se delegiraju.
Ravnopravno roditeljstvo znači da oboje znate kada je sledeći pregled kod lekara. Oboje znate koji broj cipela deca nose. Oboje proveravate da li ima dovoljno čistih čarapa u fioci. Oboje znate da Lena ne voli paštetu, a Luka ne pije mleko osim ako nije tačno određene temperature.
To nije „pomoć“. To je roditeljstvo.
Postoji termin za ovo—mentalno opterećenje. I istraživanja pokazuju da je upravo ono iscrpljujuće jednako, ako ne i više, od fizičkih poslova. Jer dok jedan roditelj pere sudove, drugi u glavi pravi spisak šta sve treba sutra, sledeće nedelje, sledećeg meseca. Dok jedan slaže veš (što je prethodno moralo da mu se kaže da uradi), drugi se seća da treba zakazati oftalmologa, kupiti nov ranac, proveriti da li ima para na računu za ekskurziju.
I onda kažu: „Ali ja pomažem! Samo mi reci šta treba!“
Ne, dragi. To nije pomoć. To je prebacivanje mentalnog opterećenja na nju—jer sad ona mora da se seti, planira, organizuje i onda još da ti objašnjava.
Muškarac koji želi da bude otac
Znate kako izgleda muškarac koji ŽELI da bude otac?
On ne čeka instrukcije. On vidi da je kesa sa prljavim pelenama puna i odnese je. Pogleda u frižider i sam vidi da fali mleko pa kupi usput. Primeti da su Lani pantalone kratke i kupi bez da ga neko pita.
On zna kada su redovni pregledi kod pedijatra jer i on vodi dete tamo—ne samo kada vi ne možete, već zato što je to podjednako i njegova odgovornost.
On ne „čuva“ dece dok vi idete kod frizera. On je roditelj. On je kod kuće sa svojom decom, a vi imate vreme za sebe—ne kao poklon od njega, već kao nešto što vam prirodno pripada.
On ne pita „šta da spremiš za večeru?“—već gleda šta ima u frižideru i pravi plan. Ili pita decu šta žele i sam rešava.
Razlika koja menja sve
Ova razlika—između „imati“ i „biti“—određuje kako će vaš brak izgledati za deset, dvadeset godina.
Jer ako ste se udale za čoveka koji „pomaže“, bićete iscrpljeni. Bićete ona koja nosi sav teret—organizaciju, planiranje, brigu. On će smatrati da je odradio svoj deo jer je „pomogao“ kada ste tražili. A vi ćete se osećati usamljeno, preopterećeno.
Ali ako ste se udale za čoveka koji ŽELI da bude otac i muž, imate partnera. Imate nekoga ko stoji pored vas—ne iza vas, ne ispred vas—već pored vas. Ko nosi opterećenje sa vama. Ko vidi šta treba uraditi i uradi to jer je i njegova kuća, njegova deca, njegov život.
Pitanje za kraj
Zato, evo pitanja koje svaka od nas treba sebi da postavi:
Za koga ste se udale?
Za onog koji želi da IMA ženu i decu—nekoga ko vodi računa o svemu o kući, planira, organizuje, nosi odgovornost, a on polovinu ili čak manje isplaniranog ”odradi”?
Ili za onog koji želi da BUDE muž i otac—nekoga ko živi za svoju porodicu, ne samo u njoj?