Задатак родитеља је да помогну детету да не буде лењо, себично…

Немој да ме смараш
Деветогодишњак који мајци, која га тера да учи, говори „Немој да ме смараш” показује да њиме управља „принцип пријатности”. Када му мајка спомене учење, он замисли себе да учи, што код њега изазива снажну непријатност. Он емотивно постаје „жртва” учења које се још није ни догодило. Зато агресивно покушава да ућутка мајку за коју мисли да над њим врши „психичко насиље”.
9063-Za-razmazenost-ima-leka
Већина људи се управља према некоме или нечему на основу тога како се према томе осећају. Осећање пријатности изазива жељу да се приђе, а непријатности жељу за удаљавањем. Доживљавање пријатности или непријатности јесте унутрашњи сигнал да смо нешто проценили као позитивно или негативно.
Када би ствари биле једноставне, могли бисмо да се ослањамо само на своја осећања. Проблем јесте у томе што су нечија осећања резултат једне унутрашње обраде информација, а познато је да људи веома различито обрађују информације. Није исто како на једну ситуацију реагује мало дете и како реагује одрасла особа, па ни две одрасле, разумне особе не морају да реагују истим осећањем. Ако је наша несвесна обрада информација погрешна, биће погрешно и резултирајуће осећање. Према томе, осећања могу да нас „слажу”. То посебно важи за малу децу која још немају довољно информација, тако да се управљају на основу тога како се осећају.
Дете научи у првим месецима живота да је веома лоше када осећа непријатност глади, а да је добро када након јела осети пријатност ситости. Оно мисли да све што му је пријатно јесте и корисно, а да је све што му је непријатно – штетно. Према томе, играње играчкама дете доживљава као пријатно и зато корисно, а наметнуто поспремање играчака као непријатно и зато сигурно штетно. Зато дете хоће да се игра, али одбија да поспреми играчке. Овакву мотивацију детета је Сигмунд Фројд назвао „принцип пријатности”. Задатак родитеља је да помогну детету да превазиђе овакву мотивацију јер ако остане на њеном нивоу, неће постати функционални одрасли: биће лењо, себично, без радних и других корисних навика.
Родитељи морају да науче дете да није важно да ли је нешто пријатно или непријатно, већ да ли је корисно или штетно, да постоје штетне пријатности и корисне непријатности. Дете ће се томе опирати јер погрешно верује да га родитељи не воле када му не дају да ужива или га терају да се мучи.
Када дете под утицајем родитеља одустане од принципа пријатности, тако да се више не управља проценом „пријатно–непријатно”, већ проценом „корисно–штетно”, оно је развило оно што је Фројд назвао превладавањем „принципа реалности”. То је велики корак ка емоционалној зрелости. Менталне структуре таквог детета су сада друкчије, обрада информација је квалитетнија, тако да се оно сада више може ослонити на своју интуицију и осећања.
Аутор: Зоран Миливојевић

Извор: politika.rs