Она ради дан и ноћ.
И кад спава, спава брзо, јер зна да мора да се одмори до првих петлова. Шалимо се да ради као да је на берзи. Или у руднику, у две и по смене. Чујемо се на кратко, декламујући главне догађаје дана или недеље, набрајајући изазове и савладане препреке, нове моменте мишица, питајући једна другу за здравље и шта је најбоље против кашља.
Она узгаја слатке паприке, сочан парадајз, боре на лицу, тиховања и повремене нервозе.
Гости осмехе. Дочекује загрљаје.
Ретко је грлим осећајући само њен загрљај. Осећам благу клонулост, радост што је ту, што смо причали, ћутали и смејали се заједно, тугу што креће, али и потајно радовање због дремке у вожњи до куће.
Она узгаја бескрајне цифре, радне дане без викенда, бриге, челичне радне навике, бегове од гостију у бездане кухиње, јер је најважније да сви добро поједу, јер је то услов и неминовност сваког разговора и окупљања. Кад стигнемо, огладнели смо у путу; кад крећемо, огладнећемо тек.
Волим њену храну јер ми љубављу чистом облаже стомак, милује срце, обнавља ћелије;
њена храна је љубав коју сам осећала док ме још није ни било;
њена храна ме подсећа на њену крв, њену мисао, њен дрхтај, њен мирис, њен дамар.
Она је сва – мирис. За мене увек била. Као мала, улазила сам кришом у собу, отварала ормар и мирисала сваку стварчицу. Седела сам на кревету, отварала њену торбу и облак мириса би ме поклапао.
Још увек се сећам мириса њене венчанице и мекоте малог венца за косу,
мириса њене кожне торбе, њене здравствене књижице и новчаника,
мале, плаве тоалетне воде коју сам јој купила за рођендан уверена да је то чист алхемијски микс за црнку.
Сећам се мириса њених марама и шалова, мајица које ми је доносила из града и
најмекшег колача од јабука на свету;
сећам се мириса купке коју је припремала за брата и мене,
мириса шербета у хладне зимске вечери,
топлог хлеба у шест ујутро и новог школског прибора у септембру.
Сећам се мириса првог лака за нокте и прве плоче, сирупа за кашаљ
и сладоледа од ваниле;
сећам се мириса ружа у њеној башти,
мириса Ћао магазина, Кекеца и Зеке, лектире и познавања природе и друштва.
Још увек ме понекад, ненадано, запахне њен мирис кад би увече, истуширана, ушла у собу у свом ружичастом огртачу.
Мислим да је још увек у њему сваке вечери. Нашла сам га недавно у њеном ормару.
Исто мирише.
Она је – мирис. Мирис и мекота. За мене увек била.
Она је звук – уједначен ритам ослањања штикли о залеђен асфалт у модро, црно јануарско јутро, док је држим за руку и кашљем из све снаге;
прича о љубави и срећи пред спавање; клик искључивања лампе изнад кревета; бат корака док лежим још сањива; моје име са другог краја дворишта.
Она је додир – рука која мирује на мом стомаку и разбија бол; рука која испира крв из моје ране на глави; прсти који прекривају моје и воде их цртама усправним, танким и дебелим по првој свесци; усне на мом челу које гори.
Као мала, плакала сам од голицања у грлу, у очима, у срцу, од помисли колико је волим.
Можда помало и сад. Али сад имам преча посла, па призовем у помоћ све што нема везе с њом. И добијем битку са самом собом. Битку коју ни не желим да водим.
Не говорим јој да је волим; то се код нас увек говорило бригом, разговором о важним стварима и тим загрљајима при доласцима и поласцима, махањима из аута док се не изгубимо из вида, прекорима кад се неко заплаче и тапшањима по леђима.
Волим те звучи некако мало, недовољно, бледо.
Али концентрисаћу се више на те загрљаје, обећавам.
Загрљај је љубав, па ћемо љубав љубављу грлити.
Срећан ти рођендан, мама!
Извор: letnjeigraliste