Је л’ се ви то селите? Не, идемо на краћи одмор.

15 јула, 2020

Ово је класично и стандардно питање за новопечене маме.

Новопеченој мами све треба. Од игле до локомотиве. И наравно увек то буду бар две торбе и још три кесе, по неки торбичак са козметиком, пелене посебно…

– Где сте се упутили?
– Идемо на одмор, пар дана.
– И све то носите???
– СВЕ.

Када смо се први пут усудили да путујемо са тада петомесечном бебом правила сам читаве спискове ствари које треба да понесем. Најпре за бебу, а онда за мужа и себе. Било је ту свега и свачега. Пелена, глодалица, цуцли, флашица, постељинице за бебу, колица, играчака, лопатица и кантица, базенчић и чамчић… Дуги рукави, кратки, хаљинице, шешири, дуксићи и јакнице, чарапице, па омиљена пластична флаша којом се игра, па звечке, меде… Требало је безбедно и спокојно стићи на море, тамо исто тако спокојан бити и све имати при руци.

Тих дана муж ме је посматрао ОНИМ погледом. Тај поглед је онај који каже “Сања, шта ће ти то?!”

Али нисам обраћала пажњу. Паковала сам, паковала…

Требају нам колица, пешкири, апотека обавезно, сируп за температуру… гел за зубиће. Дентокинд, дормикинд…

– Ја сам се спаковао.

– Шта? Само ово?

– Идемо на 10 дана, не треба ми цео ормар. У септембру је на мору температура таман.

– А шта ћеш ако буде захладнело и падне киша? Понеси још нешто топлије.

И тако три дана унапред ходам по кући као некакав дух, јурим цедуљице и записујем шта ми све треба. Кад видим која је то гомила ствари, онда препакујем, ма ово ми можда и не треба… и све тако.

Кад смо стигли на море, било је рано јутро. Одушевљена што је беба преспавала већи део пута, што није плакала и била нервозна (иако је реално имала све услове да буде нервозна јер се пут одужио до бесконачности) рекла сам гласно “Бубице добра”! У неком моменту видела сам да се два мала бела знака крију на деснима.

Дивота. Два зуба одједном, први дан на мору.

Супер! Сад ће да нам преседне и море и лето. (Мислила сам тако јер су сви око нас месецима ширили панику како су деца несносна кад им ничу зуби).

Требало нам је 15 минута да ствари попнемо на последњи спрат. Муж је гунђао, не разумем зашто, ја сам се преиспитивала да ли сам све понела, а Уна је гледала у плаветнило као омађијана.

Половину ствари коју сам понела нисмо ни искористили (признајем), Уна зубе није ни осетила али је пробала сваки камен на плажи.

Апотеку, Богу хвала, нисмо користили, али смо је макар имали при руци.

Ок, носила сам сто чуда… али сад сам увежбана.

Сад носим само једну торбу. Добро две.

И кесу.

И два ранчића.

И…

Одјављујем се. 🙂

Аутор: Сања Митић Станојевић, васпитачица, мама, аутор блога saninaobloga.video.blog

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама