Zagrljaj je ljubav

novembar 16, 2015

Ona radi dan i noć.
I kad spava, spava brzo, jer zna da mora da se odmori do prvih petlova. Šalimo se da radi kao da je na berzi. Ili u rudniku, u dve i po smene. Čujemo se na kratko, deklamujući glavne događaje dana ili nedelje, nabrajajući izazove i savladane prepreke, nove momente mišica, pitajući jedna drugu za zdravlje i šta je najbolje protiv kašlja.
majka
Ona uzgaja slatke paprike, sočan paradajz, bore na licu, tihovanja i povremene nervoze.
Gosti osmehe. Dočekuje zagrljaje.
Retko je grlim osećajući samo njen zagrljaj. Osećam blagu klonulost, radost što je tu, što smo pričali, ćutali i smejali se zajedno, tugu što kreće, ali i potajno radovanje zbog dremke u vožnji do kuće.
Ona uzgaja beskrajne cifre, radne dane bez vikenda, brige, čelične radne navike, begove od gostiju u bezdane kuhinje, jer je najvažnije da svi dobro pojedu, jer je to uslov i neminovnost svakog razgovora i okupljanja. Kad stignemo, ogladneli smo u putu; kad krećemo, ogladnećemo tek.
Volim njenu hranu jer mi ljubavlju čistom oblaže stomak, miluje srce, obnavlja ćelije;
njena hrana je ljubav koju sam osećala dok me još nije ni bilo;
njena hrana me podseća na njenu krv, njenu misao, njen drhtaj, njen miris, njen damar.
Ona je sva – miris. Za mene uvek bila. Kao mala, ulazila sam krišom u sobu, otvarala ormar i mirisala svaku stvarčicu. Sedela sam na krevetu, otvarala njenu torbu i oblak mirisa bi me poklapao.
Još uvek se sećam mirisa njene venčanice i mekote malog venca za kosu,
mirisa njene kožne torbe, njene zdravstvene knjižice i novčanika,
male, plave toaletne vode koju sam joj kupila za rođendan uverena da je to čist alhemijski miks za crnku.
Sećam se mirisa njenih marama i šalova, majica koje mi je donosila iz grada i
najmekšeg kolača od jabuka na svetu;
sećam se mirisa kupke koju je pripremala za brata i mene,
mirisa šerbeta u hladne zimske večeri,
toplog hleba u šest ujutro i novog školskog pribora u septembru.
Sećam se mirisa prvog laka za nokte i prve ploče, sirupa za kašalj
i sladoleda od vanile;
sećam se mirisa ruža u njenoj bašti,
mirisa Ćao magazina, Kekeca i Zeke, lektire i poznavanja prirode i društva.
Još uvek me ponekad, nenadano, zapahne njen miris kad bi uveče, istuširana, ušla u sobu u svom ružičastom ogrtaču.
Mislim da je još uvek u njemu svake večeri. Našla sam ga nedavno u njenom ormaru.
Isto miriše.
Ona je – miris. Miris i mekota. Za mene uvek bila.
Ona je zvuk – ujednačen ritam oslanjanja štikli o zaleđen asfalt u modro, crno januarsko jutro, dok je držim za ruku i kašljem iz sve snage;
priča o ljubavi i sreći pred spavanje; klik isključivanja lampe iznad kreveta; bat koraka dok ležim još sanjiva; moje ime sa drugog kraja dvorišta.
Ona je dodir – ruka koja miruje na mom stomaku i razbija bol; ruka koja ispira krv iz moje rane na glavi; prsti koji prekrivaju moje i vode ih crtama uspravnim, tankim i debelim po prvoj svesci; usne na mom čelu koje gori.
Kao mala, plakala sam od golicanja u grlu, u očima, u srcu, od pomisli koliko je volim.
Možda pomalo i sad. Ali sad imam preča posla, pa prizovem u pomoć sve što nema veze s njom. I dobijem bitku sa samom sobom. Bitku koju ni ne želim da vodim.
Ne govorim joj da je volim; to se kod nas uvek govorilo brigom, razgovorom o važnim stvarima i tim zagrljajima pri dolascima i polascima, mahanjima iz auta dok se ne izgubimo iz vida, prekorima kad se neko zaplače i tapšanjima po leđima.
Volim te zvuči nekako malo, nedovoljno, bledo.
Ali koncentrisaću se više na te zagrljaje, obećavam.
Zagrljaj je ljubav, pa ćemo ljubav ljubavlju grliti.
Srećan ti rođendan, mama!
 
Izvor: letnjeigraliste

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama