Након што је глобално проглашена пандемија болести COVID-19, а у Србији уведено ванредно стање, Мрежа организација за децу Србије је спровела истраживање о томе како на децу утичу мере донете у ванредном стању.
У истраживању је учествовало 1571 дете од 5 до 18 година из целе Србије преко онлајн упитника. Подаци су прикупљени анонимно и на добровољној основи.
Деца су нам путем онлајн упитника дала одговоре на то како се до сада носе са кризом и како мере у ванредном стању утичу на њих; шта их највише брине и шта им недостаје.
Анализа истраживања утицаја мера ванредног стања на децу током пандемије COVID-19 у Србији „Бити дете за време пандемије COVID-19“ је доступна онлајн.
Подаци су прикупљени током четврте недеље ванредног стања у Србији (од 30. марта. до 3. априла). Највећи број одговора, преко 70 одсто, стигао је у прва два дана од дистрибуирања упитника, што може бити показатељ тога колико је деци значајно да се њихов глас чује, објашњавају из Мреже.
Закључци истраживања
Рестриктивне мере донете у ванредном стању у значајној мери односе се на децу: вртићи и школе престали су са радом; кретање је ограничено; могућност да се виде са својим вршњацима деци је ограничена и не препоручује се; настава се одвија на даљину, путем различитих апликација, и преко канала Радио-телевизије Србије.
Деца су изложена продуженом страху од опасности да се заразе вирусом корона.
Деца која имају породично окружење које је више подржавајуће боље се прилагођавају на кризу и ванредно стање.
Већина деце је за вирус корона сазнала преко телевизије или интернета, само петина од родитеља. Ипак, у највећем броју случајева су им родитељи главни извори информација о пандемији и болести COVID-19.
Деца извештавају да им највише недостају социјалне активности (друштво, дружење, пријатељи, изласци) и слобода кретања. У значајном проценту су изјавила да им недостаје школа, али, судећи по неким одговорима, недостаје им пре свега социјални аспект ових установа, а не едукативни.
У вези са рестриктивним мерама и ванредним стањем, којем се на назире крај, и продуженим страхом од COVID -19 је и брига деце због неизвесности (колико ће трајати ванредно стање и пандемија COVID-19, како ће се одвијати, како ће добити оцене, како ће уписати средњу школу). На првом месту се брину за здравље блиских особа, чланова породица, али и других људи, укључујући бригу о томе да неко од њих може умрети.
Одређени проценат деце поставља егзистенцијална питања (да ли ће породица имати довољно новца, да ли ће имати довољно хране) и боје се могућности додатног ограничавања слободе и нових забрана кретања.
Посебно забрињава то што се чини да деца препознају потенцијално стигматизовање људи који оболе од ЦОВИД-19. То се огледа у одговорима деце која се боје да не пренесу вирус блиским људима, јер ће онда бити „крива“ ако се неко од њих разболи.
Деца своје бриге најчешће деле са родитељима, затим другарима и другим члановима породице, и на крају наставницима.
Највећи број деце (83.3 одсто) изјавило је да нема проблема са онлајн наставом.
Скоро половина деце поседује свој лични рачунар (48.3 одсто), 37 одсто дели рачунар са укућанима, а 14.7 одсто деце уопште нема приступ рачунару.
Деца су у великој мери задовољна комуникацијом са наставницима, али нешто мање задовољна тиме колико родитељи/старатељи могу да им објасне делове градива које не разумеју.
Значајно веће проблеме у настави имају деца која су мање задовољна комуникацијом са наставницима.
У вези са наставом на даљину деца су пријављивала да имају проблем са интернетом (приступ интернету, лоша веза); са тим да немају коме да се јаве када им нешто није јасно из градива; да се слајдови брзо смењују на ТВ-у и не могу увек све да прочитају што пише на њима; ако наставници користе различите апликације остају без довољно меморијског простора на паметним телефонима.
Извор:: Данас