Zamislite ovu scenu: Decembar je, bliži se zaključivanje ocena na polugodištu. Učiteljica Marija sedi za stolom i broji: Jovana ima prosek 4,34 iz matematike. Četvorka. Stefan – 4,51. Petica.
Čeka je sutra razgovor sa Jovaninim roditeljima koji će je moliti da „izvuče“ još jedan test, još jedan popravni, još nešto – bilo šta – da bi njihova ćerka prešla sa četvorke na peticu. Jovana je učila čitave godine podjednako kao i Stefan. Ali Stefan je možda na nekom zadatku imao više sreće ili je bio bolje koncentrisan i on će biti odličan đak, a Jovana vrlodobar. Jer 0,17 razlike u proseku odlučuje o tome.
A onda, kada se kod Jovane pokaže da joj baš taj jedan predmet kvari opšti uspeh – jer ima 4,34 iz matematike, a iz ostalih predmeta sve petice – nastavničko veće će, na kraju, verovatno „doneti odluku“ da joj se ta ocena zaokruži naviše. Ponekad sa saglasnošću nastavnika matematike. Ponekad bez nje. Jer „šteta je da dete izgubi odličan uspeh zbog 0,17 razlike“. Ovo, doduše, važi za kraj godine, ne za kraj prvog polugodišta, ali suština ostaje ista.
Marija zna da nije fer. Jovana zna da nije fer. Roditelji to takođe znaju, ali moraju da se bore. Jer tako sistem funkcioniše.
Ili bolje rečeno – ne funkcioniše.
Da, zakon omogućava Mariji da po svom ličnom utisku Jovani zaključi peticu. Ali, ako njoj zaključi, iako nema za to prosek, moraće i drugom kom fali malo više za četvorku i trećem kom samo ta ocena nedostaje za vrlodobar uspeh. A gde sve to vodi? U besmisao.
Ako ste roditelj, možda znate taj osećaj u stomaku kada vaše dete ima prosek 4,42 pred kraj polugodišta. Znate koliko je besmisleno da nijanse odlučuje o tome da li će vaše dete biti označeno kao „odlično“ ili „vrlodobro“ – jer granica je na 4,50. Ali šta da radite? Zovete nastavnicu. Tražite popravni. Dete uči do kasno u noć – ne da bi naučilo gradivo, već da bi „izvuklo“ tu jednu ocenu koja će pomeriti prosek.
Ako ste nastavnik, znate pritisak koji dolazi sa svih strana. Roditelji vas zovu, direktori vas podsećaju na „standarde škole“, deca vas gledaju očajničkim očima. A vi brojite, ponovo i ponovo, da li možete negde da „nađete“ jednu peticu koja neće biti potpuno nepoštena. A ako ne možete – znate da će možda na kraju nastavničko veće to uraditi umesto vas, „u najboljem interesu deteta“. I onda se pitate: zar je to još uvek vaša stručna procena ili je postala kolektivna matematička vežba?
Ako ste učenik ili učenica, znate kako je biti sveden na brojku. Kako je cela vaša godina truda, svaki test koji ste pisali, svaki čas na kome ste učestvovali – sve to postaje jedan jedini broj. I ako je taj broj 4,42 umesto 4,51, kao da niste dovoljno dobri.
To je bolest našeg sistema. I svi smo mi simptomi.
Šta je zapravo problem sa zaokruživanjem?
Trenutni srpski sistem funkcioniše ovako: tokom godine sakupljate ocene, te ocene se prosečno zaokružuju na zaključnu ocenu iz svakog predmeta (1–5), a onda se sve zaključne ocene prosečno zaokružuju i dobijate opšti uspeh.
Problem broj 1: Gubi se ogromna količina informacija. Učenik koji je celu godinu bio na 4,4 i onaj koji je bio na 3,5 – oboje su „vrlodobri“. Da li je to ista ocena? Naravno da nije.
Problem broj 2: Stvara se veštački pritisak na granicama. Razlika između 4,49 i 4,50 je statistički neznačajna – ali u srpskom sistemu ona je ogromna. To je razlika između uspeha i neuspeha, između zadovoljnih i razočaranih roditelja.
Problem broj 3: Podstiče manipulaciju umesto učenja. Kad znate da vam treba samo još jedna petica da „pređete“ sa 4,48 na 4,52, šta radite? Ne učite da biste razumeli. Učite da biste dobili tu ocenu. Tražite „lako gradivo“, tražite popravne, molite nastavnike. I to nije vaša greška – to je greška sistema koji vas tera da tako razmišljate.
Kako drugi to rade? (i zašto je bolje)
Dok mi računamo proseke i pregovaramo o peticama, postoje zemlje koje su odavno shvatile da postoji bolji način.
Finska je verovatno najpoznatiji primer. Njihov obrazovni sistem smatra se jednim od najboljih na svetu – a oni to postižu sa drastično manje stresa. Kako?
U finskom sistemu, fokus nije na rangiranju dece već na tome šta svako dete zaista zna i ume. Nema standardizovanih nacionalnih testova koji bi stvarali opsesiju ocenom. Učenici dobijaju povratnu informaciju o svom napretku tokom cele godine, a ne samo jedan broj na kraju. Ocene postoje (na skali od 4 do 10 u osnovnoj i srednjoj školi), ali one nisu cilj same sebi – one su alat koji pomaže učeniku da razume gde je i šta treba da poboljša.
Šta je još važnije: u Finskoj postoji kultura poverenja. Roditelji veruju nastavnicima. Nastavnici veruju sebi. Niko ne pregovara o ocenama jer svi razumeju da ocena nije proizvoljni broj već procena stručnjaka koji poznaje svoje učenike.
I to funkcioniše. Finski učenici konstantno postižu vrhunske rezultate na međunarodnim testovima – a pritom imaju manje domaćih zadataka, kraće školske dane i drastično manje stresa nego deca u većini drugih zemalja.
Jednostavno rešenje koje bi sve promenilo
Šta ako bismo u Srbiji jednostavno prestali da zaokružujemo ocene?
Šta ako bi učenici umesto zaključne „četvorke“ ili „petice“ iz svakog predmeta imali preciznu prosečnu ocenu – npr. 4,32 iz matematike, 4,78 iz srpskog jezika?
Šta bi to promenilo?
Za učenike: Prestalo bi jurenje za jednom ocenom na kraju godine. Svaki rad tokom cele godine bi nosio ravnomerno značenje. Razlika između 4,49 i 4,51 više ne bi bila razlika između uspeha i neuspeha – bila bi to beznačajna nijansa.
Za nastavnike: Pritisak bi značajno opao. Kad roditelj dođe i traži „još jednu peticu“, nastavnik može mirno da objasni: „Vaše dete ima prosek 4,32. Da bi imalo 4,5, trebalo bi da popravi nekoliko oblasti. Hajde da razgovaramo o tome na čemu može da radi.“ To nije odbijanje – to je podrška.
Za roditelje: Konačno bi mogli da vide realnu sliku postignuća svog deteta. Umesto panike oko 4,49, videli bi da njihovo dete ima solidnu ocenu i da postoji put napred – ne preko jednog čarobnog testa, već kroz kontinuirano učenje.
Odnos između nastavnika i roditelja bi postao ono što treba da bude: partnerstvo usmereno na napredak deteta, a ne transakcija oko decimala.
Ali to nije sve što treba da se promeni
Decimalni proseci bi bili ogroman korak napred. Ali ako hoćemo pravi progres, treba da razmislimo i dalje.
1. Kontinuirana evaluacija tokom cele godine
Umesto da sve zavisi od nekoliko testova, trebalo bi da uvedemo raznovrsne načine proveravanja znanja: projekte, prezentacije, timski rad, praktične zadatke. To bi smanjilo pritisak svakog pojedinog trenutka ocenjivanja i dalo realističniju sliku sposobnosti učenika.
2. Fokus na kompetencije, ne samo na ocenu
Ocena od 4,32 iz biologije – super. Ali šta to zapravo znači? Da li učenik razume genetiku? Da li ume da izvede laboratorijsko istraživanje? Umesto samo jednog broja, trebalo bi da pružimo jasniju sliku konkretnih znanja i veština.
3. Opisna evaluacija u nižim razredima
U prvim razredima osnovne škole ne treba nam brojčano ocenjivanje. Deca u tom uzrastu treba da uživaju u učenju, ne da brinu o petice. Opisna evaluacija bi omogućila učiteljima da pruže korisne povratne informacije bez stresa ocene.
Zašto ovo ne radimo već sutra?
Postoje razlozi zbog kojih se sistem ne menja tako lako. Navika. Tradicionalizam. Strah od nečeg novog.
Ali najbitniji razlog je što ne razgovaramo dovoljno glasno o ovome.
Svaki decembar i svaki jun, hiljade nastavnika, roditelja i učenika prolaze kroz isti stres. Svi znamo da sistem ne funkcioniše. Ali kada pitamo „zašto ne promenimo to?“, odgovor je često samo: „Pa tako je oduvek bilo.“
E pa, nije trebalo da bude. I ne mora.
Ako ste nastavnik, razgovarajte o ovome sa kolegama. Podignite pitanje u nastavničkom veću. Ne morate sami da menjate sistem, ali možete da budete glas koji pokreće promenu.
Ako ste roditelj, ne prihvatajte pritisak kao nešto normalno. Razgovarajte sa drugim roditeljima. Zajedno tražite od škole i Ministarstva da razmotre alternativne pristupe.
Ako ste učenik, znajte da niste samo brojka. Vaša vrednost nije 4,49 ili 4,51. Učite jer vas zanima, jer želite da znate više, jer želite da razumete svet oko sebe – ne zbog jedne ocene koja ionako ne govori puno o vama.
Zaključivanje ocena ne treba da bude psihološki triler. Može biti samo ono što jeste: procena znanja. Ne više, ne manje.
I možda je vreme da krenemo tim putem.