Zamislite, i detinjstvo bez putovanja i skupih rođendana može biti magično!

decembar 18, 2016

Kad bi naše prababe i pradede mogli da vide sav pritisak koji trpe današnji roditelji da bi bili dovoljno dobri svojoj deci, verovatno bi pomislili da smo poludeli.
decaOtkad je dobra majka ona koja provodi dane listajući časopise kako bi svojoj deci dizajnirala sobu kao iz snova ili ona koja se trudi da joj deca uvek izgledaju kao da su sišla s modnih pista?
Ne možete me nikako ubediti da današnje majke svoju decu vole više nego što su naše prabake volele svoju. Mi samo osećamo strašan pritisak da tu ljubav dokažemo kroz skupe tematske rođendane sa tortama na sprat, kostimima princeza i što raskošnijom dekoracijom.
Bila sam i sama pre par godina upala u taj začarani krug u kojem se roditelji takmiče ko će napraviti bolji, originalniji rođendan, skuplji novogodišnji paketić i raskošniju masku za školsku priredbu. Naravno, ništa od toga nema smisla ako nisam okačila na Fejzbuk.
A onda, odjednom mi je sinulo: Nije naš zadatak da svojoj deci stvaramo magično detinjstvo. Detinjstvo je samo po sebi magično, čak i kad nije savršeno. Moje detinjstvo nije bilo savršeno, nismo bili bogati ničim osim maštom, ali moji rođendani su bili najsrećniji dani jer su oko mene bili moji drugari. Nije bila bitna dekoracija, rođendanske kape, kolači sa imenom niti bilo šta slično. Duvali smo balone, trčali po dvorištu i radovali se torti. Običnoj, jednostavnoj torti. Ali, kad se osvrnem na te dane, mogu samo da kažem da su bili magični.
Kod kuće smo se igrali. Sve vreme. Posle škole (u koju smo išli pešaka), samo bismo ubacili rančeve u sobu i mama bi nas već izgurala napolje. Trčali smo s drugarima iz komšiluka i igrali se sve dok ne dođe vreme večere. Danas su vremena drugačija i malo je onih koji decu mogu bez brige pustiti samu napolje da se igraju. Ali, čak i kad bismo se igrali unutra, to bismo radili igračkama, bez kompjutera i telefona. Pravili smo tvrđave od ćebadi, Gledali smo crtaće, Spuštali se niz stepenice na jastucima. Naši roditelji nisu morali da nas zabavljaju. Ako bismo slučajno rekli da nam je dosadno, to bi za tren oka bilo rešeno dodeljivanjem nekog zadatka (pokupi igračke, iznesi đubre, složi čarape).
Uvek kad se setim tih dana, na licu mi se pojavi osmeh. Mogu i dan danas da prizovem taj osećaj sreće i bezbrižnosti.
Danas, roditeljima se nameće da moraju konstantno bdeti nad svojom decom i svaki trenutak slobodnog vremena posvetiti pokušajima da im detinjstvo pretvore u magiju.
Nisu roditelji ti koji detinjstvo čine magičnim. Naravno da ga zanemarivanje i nedostatak ljubavi mogu uništiti, ali za dete koje je uvek voljeno i to zna, magija detinjstva proizilazi iz njihovih godina. Magija je posmatrati svet nevinim dečjim očima. Magija je prvi sneg i igra u njemu kad imate pet godina. Magija su žmurke sa drugarima. Magija je sakupljanje kamenja koje posle nalazimo u svim džepovima. Magija je šetnja od škole do kuće.
Ništa od ovoga što sam napisala ne umanjuje važnost vremena koje provodimo sa porodicom. Ali postoji velika razlika između vremena koje zajedno provodite u opuštenoj atmosferi, priči i igri i onog vremena koje provodite panično smišljajući koju bi novu i zanimljivu aktivnost mogli da smislite za sebe i dete. Taj pritisak da stalno radite nešto konstruktivno, korisno, stvara nervozu i kod deteta i vas i često proizvodi kontra-efekat.
Kada sam imala 5 godina, moji roditelji su me odveli u Diznilend. Osim par izbledelih fotografija, ja se ne sećam ničeg više iz tog grandioznog putovanja za koje su moji roditelji sigurno mesecima štedeli. Najmagičnije mesto na svetu za mene u tom periodu nije bio Diznilend. Bila je to moja kuća, moja soba, moja porodica, moji drugari i moje knjige.
Kada pokušavamo da život svoje dece pretvorimo u veliku kreativnu i zabavnu avanturu, naša deca postaju publika a njihovi apetiti rastu. I tako stvaramo generaciju ljudi koji nikad neće moći da vide lepotu u jednostavnim stvarima već samo u nečemu velikom i grandioznom.
Da li želimo da svoju decu naučimo da je magija života nešto što dobiješ upakovano sa ogromnom šarenom mašnom ili da je magija nešto što otkrivaju sami?
Zamislite, i detinjstvo bez putovanja i skupih rođendana može biti magično. Magija koju tako očajnički roditelji pokušavaju da stvore svojoj deci i nije njihova stvar. Ona se krije u svakodnevnom maženju i igri, zajedničkom ručku i jurenju sa drugarima.
Stalno slušamo kako deca u današnje vreme ne vežbaju dovoljno. Dok se trudimo da im stvorimo magično detinjstvo, možda je najzapostavljeniji mišić zapravo njihova mašta?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


7 komentara na "Zamislite, i detinjstvo bez putovanja i skupih rođendana može biti magično!

  1. neko kaže:

    Nisu imali za igračke, a jesu za Diznilend 😀

    1. Danica kaže:

      Bas tako ☺

  2. Joy kaže:

    Ako je to jedino sto ste zapazili u tekstu, dzabe ste ga i citali 🙂

  3. Ivana kaže:

    Tekst je baš dobar. Jedino mi smeta poredjenje sa starim vremenima. Jer ne treba zaboraviti da su upravo te generacije skromnuh i bezbrižnih detinjstava u velikoj neri odrasle u sebičnenezajažljive generacije koja su svijim izborima dovele do sveopštig sranja kakvo je danas. Možda baš jer im je svega falilo, ne znam…

    1. saki kaže:

      Slazem se,sad te generacije iz teksta,imaju decu koja se bahato ponasaju,jer njihovi roditelji nisu nista imali pa svoju decu forsiraju i udovoljavaju im. Sta im se to desilo?

  4. Danica kaže:

    Ovaj Diznilend Vam nije trebao, upropastio je divan tekst.

  5. Goran obradov kaže:

    Da, slazem se…..moram i izvinjavam se što ču upotrbiti oštar izraz ali takav je nažalost najprecizniji , dakle ubiše decu po rodjendanima u zatvorenimkutijama bez kiseonika i zelenila sreća u nesreći na sat dva samo. Ali to je trebalo biti obezbedjeno vreme samo za njihove duše , vesele i kreativne…. Najedaju ih raznim nezdravim solima i tovarom belog šećera a onda pokušavaju da ih zaustave u histeričnim napadima koji su samo prirodan odgovor na stanje u koje su ih ti isti roditelji doveli. To jurcanje i vrištanje pod klimom i još kao nadzorom nasmešene starije devojčice je samo neophodan izdah deteta kojemu se to napravi …Skok adrenalina tako pravi zavist u detetu i ono će opet tražiti isto a roditelju koji i ovako radi po ceo dan najjednostavnije je da to i učini pa će se i on po navici da je ODRADIO i to osećati kao bolje, dok uistinu svi zajedno srljaju do momenta ozbiljnije životne opomene ! Sva sreća sve je više istinske borbe da se izadjena na vazduh reku, pticu…

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama