Kad bi naše prababe i pradede mogli da vide sav pritisak koji trpe današnji roditelji da bi bili dovoljno dobri svojoj deci, verovatno bi pomislili da smo poludeli.
Otkad je dobra majka ona koja provodi dane listajući časopise kako bi svojoj deci dizajnirala sobu kao iz snova ili ona koja se trudi da joj deca uvek izgledaju kao da su sišla s modnih pista?
Ne možete me nikako ubediti da današnje majke svoju decu vole više nego što su naše prabake volele svoju. Mi samo osećamo strašan pritisak da tu ljubav dokažemo kroz skupe tematske rođendane sa tortama na sprat, kostimima princeza i što raskošnijom dekoracijom.
Bila sam i sama pre par godina upala u taj začarani krug u kojem se roditelji takmiče ko će napraviti bolji, originalniji rođendan, skuplji novogodišnji paketić i raskošniju masku za školsku priredbu. Naravno, ništa od toga nema smisla ako nisam okačila na Fejzbuk.
A onda, odjednom mi je sinulo: Nije naš zadatak da svojoj deci stvaramo magično detinjstvo. Detinjstvo je samo po sebi magično, čak i kad nije savršeno. Moje detinjstvo nije bilo savršeno, nismo bili bogati ničim osim maštom, ali moji rođendani su bili najsrećniji dani jer su oko mene bili moji drugari. Nije bila bitna dekoracija, rođendanske kape, kolači sa imenom niti bilo šta slično. Duvali smo balone, trčali po dvorištu i radovali se torti. Običnoj, jednostavnoj torti. Ali, kad se osvrnem na te dane, mogu samo da kažem da su bili magični.
Kod kuće smo se igrali. Sve vreme. Posle škole (u koju smo išli pešaka), samo bismo ubacili rančeve u sobu i mama bi nas već izgurala napolje. Trčali smo s drugarima iz komšiluka i igrali se sve dok ne dođe vreme večere. Danas su vremena drugačija i malo je onih koji decu mogu bez brige pustiti samu napolje da se igraju. Ali, čak i kad bismo se igrali unutra, to bismo radili igračkama, bez kompjutera i telefona. Pravili smo tvrđave od ćebadi, Gledali smo crtaće, Spuštali se niz stepenice na jastucima. Naši roditelji nisu morali da nas zabavljaju.
Ako bismo slučajno rekli da nam je dosadno, to bi za tren oka bilo rešeno dodeljivanjem nekog zadatka (pokupi igračke, iznesi đubre, složi čarape).
Uvek kad se setim tih dana, na licu mi se pojavi osmeh. Mogu i dan danas da prizovem taj osećaj sreće i bezbrižnosti.
Danas, roditeljima se nameće da moraju konstantno bdeti nad svojom decom i svaki trenutak slobodnog vremena posvetiti pokušajima da im detinjstvo pretvore u magiju.
Nisu roditelji ti koji detinjstvo čine magičnim. Naravno da ga zanemarivanje i nedostatak ljubavi mogu uništiti, ali za dete koje je uvek voljeno i to zna, magija detinjstva proizilazi iz njihovih godina. Magija je posmatrati svet nevinim dečjim očima. Magija je prvi sneg i igra u njemu kad imate pet godina. Magija su žmurke sa drugarima. Magija je sakupljanje kamenja koje posle nalazimo u svim džepovima. Magija je šetnja od škole do kuće.
Ništa od ovoga što sam napisala ne umanjuje važnost vremena koje provodimo sa porodicom. Ali postoji velika razlika između vremena koje zajedno provodite u opuštenoj atmosferi, priči i igri i onog vremena koje provodite panično smišljajući koju bi novu i zanimljivu aktivnost mogli da smislite za sebe i dete. Taj pritisak da stalno radite nešto konstruktivno, korisno, stvara nervozu i kod deteta i vas i često proizvodi kontra-efekat.
Kada sam imala 5 godina, moji roditelji su me odveli u Diznilend. Osim par izbledelih fotografija, ja se ne sećam ničeg više iz tog grandioznog putovanja za koje su moji roditelji sigurno mesecima štedeli. Najmagičnije mesto na svetu za mene u tom periodu nije bio Diznilend. Bila je to moja kuća, moja soba, moja porodica, moji drugari i moje knjige.
Kada pokušavamo da život svoje dece pretvorimo u veliku kreativnu i zabavnu avanturu, naša deca postaju publika a njihovi apetiti rastu. I tako stvaramo generaciju ljudi koji nikad neće moći da vide lepotu u jednostavnim stvarima već samo u nečemu velikom i grandioznom.
Da li želimo da svoju decu naučimo da je magija života nešto što dobiješ upakovano sa ogromnom šarenom mašnom ili da je magija nešto što otkrivaju sami?
Zamislite, i detinjstvo bez putovanja i skupih rođendana može biti magično. Magija koju tako očajnički roditelji pokušavaju da stvore svojoj deci i nije njihova stvar. Ona se krije u svakodnevnom maženju i igri, zajedničkom ručku i jurenju sa drugarima.
Stalno slušamo kako deca u današnje vreme ne vežbaju dovoljno. Dok se trudimo da im stvorimo magično detinjstvo, možda je najzapostavljeniji mišić zapravo njihova mašta?