Govoriću vrlo slikovito i praktično. Možda surovo. Iz učionice. Jer svi vi mi znamo šta je najbolje. U teoriji. Ali nas nekako praksa stalno demantuje.
Zamislite situaciju. Odete u toalet. Uđete u kabinu. Očekujete da je taj prostor privatan. I onda se pojavi vaš snimak iz istog tog toaleta koji kruži po školi. Kako će se to dete osećati kada vidi taj snimak? Kako će se osećati svaki put kada krene u toalet? Pa i u starijem dobu na nekom javnom prostoru! Kako će se osećati svaki put kada vidi onoga ko je to uradio. I sve one koji su snimak delili. I sve one koji su imali reakciju na taj snimak. I mislite li da je adekvatna mera jedinica iz vladanja koja će se računati sa prethodnom peticom i neće značiti suštinski ništa sa posledicama koje je taj čin napravio. I ta poruka stiže do dece. A poruka je – Desiće se SAMO to. I ovo sve isključivo onda kada se zna ko je izvršio to delo. A svi znamo da je u većini slučajeva onaj koji vrši digitalno nasilje – anoniman.
Zamislite sledeći slučaj. Neko je okačio sliku svoje drugarice na sajt za odrasle sa njenim brojem telefona i ličnim podacima. Mesec dana njen telefon ne prestaje da zvoni. Dug, period, naravno. Prvo je mislila da može sama da reši, bilo je sramota da kaže i objašnjava otkud njena slika na tom mestu. Kasnije su slučaj preuzeli roditelji koji su sve prijavili policiji. Škola je prijavila NN lice. Pozivi jesu prestali. Slika je uklonjena. Epilog nikada nismo saznali.
I navešću još samo jedan slučaj. Treba istaći da digitalno nasilje u školi ne postoji samo na relaciji učenik-učenik, već i na relaciji učenik-nastavnik i to sve češće. Nastavnica u sred noći dobija anonimnu pretnju da će njena deca od tri i sedam godina biti silovana i ubijena. Posle prvog šoka dobija sledeću poruku, takođe pretnju smrću njenoj deci, ali i dodatak – deca će biti ubijena i silovana ako ne bude znala odgovor na pitanje iz gradiva koje je predavala. I znate šta oseti u prvi mah? Olakšanje – Dobro je, to su deca, nije neki manijak. Znate šta oseti u sledećem trenutku? Užas! To su deca! Deca su to uradila! Deca prete deci! Istoj onoj koju dovodimo na njihove priredbe i proslave Dana škole i Svetog Save! Poruke su se nastavljale danima. Čak i dok je nastavnica u školi. Čak i dok sedi u policijskoj stanici i daje izjavu. Stiže joj poruka na oči inspektora da neko nišani glavu njenog deteta kroz ogradu školskog dvorišta. Inspektor na to kaže da je to zaista strašno. Dobila je i poruku da je u školi bomba, pa je morala da dolazi i policija da je pregleda. A vrhunac svega je to što su sve poruke bile skrinšotovane, i distribuirane u sve dečije viber grupe. Svi učenici su znali ko je to uradio. Veliki deo roditelja je znao šta se desilo i ko je to uradio. I svi su ćutali uz rečenicu – Nećemo mi da ofiramo našu decu! Jedan roditelj je otišao i korak dalje. Došao je na otvorena vrata nastavnice i rekao – Ne brinite, neće oni stvarno ubiti Vašu decu. To je bio samo izazov! Aha, u redu, to je samo izazov. Dete dobija poruku da je to SAMO. Dete dobija poruku da je to u redu. Dete dobija poruku da je roditelj zaštitnik jer da je nešto strašno, on bi reagovao. Dete dobija poruku da to sutra može bilo kome da uradi.
Znate kad je to bilo? Pre pet meseci. I da li je rešeno. Nije. Da li su ikakvu posledicu snosili u školi. Ne. Obaveštene su sve službe. Slučaj je stigao do visokotehnološkog kriminala. Zamislite samo koliko ovakvih slučajeva do njih stigne! Na hiljade. A koliko ne stigne? Na stotine hiljada. Škola nema dokaz da se išta desilo. Samim tim ne može da pokrene postupak. Samim tim se šalje poruka – Radite šta hoćete, posledice ne postoje. A oni koji su spremni na ovakve stvari, pomeraće granice dokle god mogu.
I zamislite nastavnika koji svaki dan ulazi u učionicu onih koji su uputili takve pretnje njegovoj deci, toliko strašne da je inspektor koji je uzimao izjavu, molio da ih javno ne izgovara. I zamislite tog istog nastavnika koji treba toj i bilo kojoj drugoj deci na tom ili času odeljenjsknj zajednice da priča o digitalnom nasilju i da ohrabri žrtve da ga prijave, da ne trpe, da im kaže da će se to rešiti. Da se ne plaše! A cela škola zna, dok to izgovara, da on ne govori istinu.
Malo posle ovog slučaja došli su inspektori iz Odeljenja za maloletničku delinkvenciju i držali predavanje o digitalnom nasilju. Puni su divnih poruka ohrabrenja da se isti slučajevi prijave uz reči da o njima brinu stariji koji će te probleme rešiti. Sedim u poslednjoj klupi. Slušam predavanje zajedno sa učenicima. A jedan đak se okreće prema meni – Da, da, razredna, rešiće se.
Dodaću i slučaj iz Ribnikara uz odobrenje roditelja čije je dete preživelo i taj kabinet istorije i strašno digitalno nasilje nakon velike tragedije, jer je njegovo ime bilo na spisku. Nikada nisu saznali ko je mesecima pretio njihovom detetu smrću, pravio najstrašnije montaže, niti dokle je taj proces stigao. Jedini podatak koji su dobili, jer je, prosto, događaj bio u fokusu, jeste da je jedan od onih ko je pretio iz inostranstva i da mu je ulaz u našu zemlju zabranjen. To je sve.
Znači, deci nisu potrebne priče, deci su potrebna rešenja i razrešenja kad dođe do date situacije. Jer šta da pomisle dečak i devojčica koji u ovom trenutku prolaze kroz isto – Kako će se njihov slučaj rešiti, kad ne može jednoj odrasloj osobi?! I to nastavniku u tom velikom, odraslom svetu?! Ili nekome ko je preživeo veliku tragediju?!
I nije dovoljno napraviti samo neke platforme kao opipljiv dokaz da se nešto radi i dati dodatno angažovanje svim ljudima i službama koji su već u svakom smislu pretrpani redovnim poslom. Potrebno je angažovati i ciljano usmeriti ljude koji će se ovom ozbiljnom problematikom baviti i dovesti procese do kraja. I mora se poslati jasna i nedvosmislena poruka – To ne sme da se raditi! To nosi ozbiljne sankcije.
I da zaključim. Kada se desi digitalno nasilje i svako drugo nasilje, a ono je u ogromnom porastu od prošle godine, decu i roditelje interesuju samo dve stvari. Prvo – da nasilje prestane. Drugo – da se vidi adekvatna sankcija za onog ko je nasilje učinio. Ne interesuju ih ni pravilnici, ni protokoli, ni izveštaji društveno-korisnog rada, ni sastanci timova, ni sve ostalo što čini preduge i komplikovane procedure i ozbiljan posao za svakog u lancu sprovođenja istih. Ukoliko nešto od ova dva izostane, sa pravom će reći – Škola nije učinila ništa. S pravom će reći – Društvo nije učinilo ništa. S pravom će reći – Mi nismo učinili ništa.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Beograda.