Моја мајка је била склона томе да упада у замке поређења нас са другом децом, замке које смо јој постављали ми, свакако несвесно, али са циљем да негде за себе извучемо ако не корист онда да избегнемо грдњу, јер, ето, и друга су деца “исто тако… па и горе од нас…” Наш отац, међутим, није….Није падао на то. Врло брзо смо научили да када њему подносимо “рапорт” о оценама, испитима, о успесима и неуспесима, када причамо о било чему, можемо да се фокусирамо само на себе, и евентуално оне о којима имамо да кажемо да су успешнији. Ако то можемо, ако за другога имамо лепу реч. Ако је немамо, ако нисмо у стању да некога у интеракцији истакнемо, онда смо морали да говоримо само о себи. Јер сваку причу о лошијима тата је прекидао реченицом: “Не интересују ме други, занимаш ме само ти. Шта си ТИ урадила (урадио).” На сасвим неплодно тло падале су наше речи и покушаји : “… али само да ти кажем калико је њих…, … и остали су…, и овај, и онај…, … чак и ОН није или јесте…” Прекидао би нас и држао се те мантре: Не интересују ме други, занима ме само шта си ти.
Мрзели смо тај принцип који нам је ускраћивао одговарајућа поређења, но ипак усвајали смо га, к’о деца са страхом од пса кад им штене дође пред врата.
Годинама, слепио нам се на кожу, тако слепио да кад год помислим да нечији пут, начин и поступке осудим, критикујем и недајбозе поредим са сопственим, излети ми Ратко са реченицом: “Не интересују ме други, занимаш ме само ти. Шта ти радиш. Шта си ти урадила.”
И тако.. кад ових дана гледам штошта, и почне да ми се роји гомила мисли која се претвара у бујицу речи, лоших речи, осуђујућих речи… ја се сетим да ми је тата дао кључ од канте за њих. И кажем их : “Не интересују те други, Миљена, занимаш ме само ти. Шта радиш ти.”
Извор: miljena.blogspot.rs