Kako ovaj način vaspitanja daje rezultate za par minuta?
Džeklin Li je novinarka i autorka knjiga za decu, ali i mama dvoje mališana – sedmogodišnje ćerke i petogodišnjeg sina, a svako ko ima decu sa malom razlikom u godinama zna koliko su učestale svađe. Tako je bilo i u porodici ove spisateljice – neprestano se mešala u razmirice i „okršaje“ svoje dece i konstantno se osećala kao sudija.
No, Džeklin se 2017. upoznala sa francuskom metodom roditeljstva „pauza“ koja ju je u potpunosti promenila kao majku i to na bolje. Donela joj , a o svoje iskustvo sa ovom metodom opisala je svojevremno na svom blogu i prenosimo ga u celosti.
„Moja deca imaju četiri i dve godine, možda „najopasnije“ godine za braću i sestre. To su godine u kojima lego kockice postaju oružje, krađa postaje nešto sasvim normalno, a vrištanje je glasnije od vulkanske erupcije. Počinjem da se pitam da li će se moja deca ikada dobro slagati?
Konstantno ulećem u situacije u kojima moram da izgovaram rečenice poput: „Prestani da gnjaviš sestru!“, „Prestani da kradeš njegove igračke!“, „Prestani, vidiš da plače!“… Zaista je naporno i iscrpljujuće. Frustrirajuće je što uvek moram da se ponašam kao sudija i time dodatno pogoršvam situaciju. I tada, umesto samo dvoje osetljive i mrzovoljne dece, tu je i osetljiva i mrzovoljna mama. Zato moram da priznam da mi je život postao daleko jednostavniji kad sam u svoje roditeljstvo dodala popularnu francusku metodu.
Prilično sam sigurna da je gotovo svaka mama na svetu koristila ovu metodu, ali Francuzi su bili prvi koji su joj dali ime.
Pamela Drakermen, autorka knjige „Francuska ne bacaju hranu“, prva je koja me je upoznala s metodom „Pauza“. Pamela je Amerikanka koja živi u Parizu sa porodicom. Ona je uočila puno razlika između francuskih i američkih roditelja, no upravo je „Pauza“ ono što me je najviše zainteresovalo.
Šta je zapravo „Pauza“?
„Pauza“ se preporučuje novim mamama koje imaju problem s tim da njihove bebe prespavaju noć. Nakon svega, francuske bebe prespavaju noć do 2. meseca života, pa mora da postoji nešto značajno u ovoj metodi. Nemojte se zavaravati, jako je jednostavna.
„Kada francuska beba plače noću, roditelji ulaze u sobu, zastanu i posmatraju je par minuta“, objašnjava Pamela u svojoj knjizi i dodaje: „Oni znaju da će bebe u svom snu imati pokrete i zvukove, a između svega i plač. Kada ih ostave na par minuta, one se same smire i nastave ponovo da spavaju.“
Primenjiva je i na druge situacije! Kada sam pročitala ovu knjigu, moja deca više nisu bile bebe i već su spavala celu noć.
Ali, pomislila sam kako bi ova metoda mogla da se primeni na svu decu bez obzira na godine i na situacije: od spavanja do ispada besa i svađa. Šta ako prestanem da se mešame u svađe između svoje dece, šta ako prestanem da budem sudija i jednostavno uključim „pauzu“? Možda će naučiti kako da se sami smire i reše problem.
I upalilo je!
Kad su moja deca počela da se prepiru, ednostavno sam gledala i čekala. Naučila sam da su za tri minuta sposobni sami da reše problem između sebe. Ili su počeli da pregovaraju kao lukave lisice ili je jedno od njih samo odustalo i otišlo od drugog. Samo je u nekoliko situacija stanje postalo tako gadno da sam morala da se umešam.
Roditelji imaju sklonost da pojačaju svađe između dece koje bi inače bile mnogo manje ozbiljne. Kada se umešam istog trenutka kad moja deca počnu da se svađaju, na taj način doprinosim povećanju emocija – uključujući i mojih. Tada situacije uglavnom izmiču kontroli. No, time što pauziram, dajem im priliku da se sami nose sa svojim emocijama, samostalno i pravilno.
Ova metoda čak važi i za neke manje nezgode. Ako ogrebu koleno, padnu dok trče ili slično – jednostavno uključim „pauzu“.
Dajem im priliku da se sami izvuku iz situacije. U retkim situacijama trče ka meni, plačući za pomoć. Ostala sam impresionirana njihovom sposobnošću da da se sami podignu, obrišu sa sebe prljavštinu i nastave dalje. „Pauza“ vas ne čini lošim roditeljem.
Ukratko, evo kako „Pauza“ funkcioniše:
Kada vaša deca imaju bezopasni ispad besa zbog bilo kog nevažnog razloga, jednostavno stanite. Posmatrajte decu sa sigurne udaljenosti i čekajte. Znala sam da čekam i do pet minuta pre nego što se sama umešam u situaciju, a jedini trenuci kada sam odmah reagovala bili su oni kada su počeli da povređuju jedno drugo. Ipak, za veliku većinu situacija, pet minuta je sasvim dovoljno. I zato, uzmite pauzu, par puta duboko udahnite i dopustite deci da sama reše svoje probleme jer svima su potrebni prostor i vreme kako bi naučili i razvili se.
Zapamtite! „Pauza“ vas ne čini lošim roditeljem. Čini vas mudrim roditeljem dece koja nauče da budu otporna, nauče da se zauzmu za sebe u školskom dvorištu i nauče sami da se smire, na zreo način. Zapravo pomažete deci da sama sebi pomognu i da smanje stres u svakodnevnim situacijama“.
Izvor: Blicžena