Kako raste i razvija se, dete postepeno počinje da se upoznaje sa raznim životnim zapovestima. To su jednostavnim jezikom sastavljena pravila ponašanja koja su od davnina pomagala ljudima da njihov život u zajednici bude skladan, pravila koja svakog pojedinca „izvode na prav put“. Tako bar većina ljudi smatra.
Dete još u prvim mesecima svoga života biva napadnuto jednom prostom zapovednom rečju od 4 slova: JEDI! I tu zapovest mališan čuje više puta svakoga dana. Čuje je od roditelja, od baka i deka, od rođaka, pa čak i od ljudi koje jedva poznaje. Ta četiri slova vremenom se čvrsto urezuju u njegovom pamćenju i uslovljavaju određeni način života.
Možemo u svakoj porodici videti kako deca sede u svojoj hranilici sa punom činijom ispred sebe i nevoljno kašikom mrljaju po toj činiji. Ta deca nemaju apetit, često čak osećaju i odvratnost prema hrani. Sve iz protesta zbog navalentnosti starijih. Ali njihovi protesti im ni malo ne mogu pomoći, jer su neprimećeni od odraslih. Odrasli neprekidno ponavljaju JEDI, JEDI, JEDI! Oni misle da i mala deca, kao što to sami rade, treba da jedu i piju mnogo i brzo. A ako dete ne želi (mada često čak i da hoće to fizički ne može) da isprazni posudu sa hranom, preti mu se oštrim kaznama.
Čak i u reklamama na televiziji i internetu, na pakovanjima raznih proizvoda za decu, slikaju se bucmasta deca, jer se smatra da su fino podgojeni mališani najzdraviji. A u školama i vrtićima sve je više dece koja, na žalost, podsećaju na malu burad koja se kreću. I imaju raznih zdravstvenih problema koji su direktna posledica neadekvatne ishrane koja podrazumeva mnogo više kalorija nego što je detetu ustvari potrebno.
Zapovest JEDI ima dalekosežne posledice
Ona se odražava i kasnije, u odraslom dobu čoveka. Jedenje i prejedanje se pretvaraju u ustaljenu naviku, za mnoge ljude i jedini smisao života. O tome dovoljno svedoči činjenica da je iz godine u godinu sve više ljudi širom sveta, naročito u razvijenim zemljama, koji pate od prekomernih kilograma. U toj meri da više uopšte nije moguće da opet dođu do makar približno normalne telesne težine.
Sve je više muškaraca i žena koji očajnički, sa trideset, četrdeset ili više kilograma suvišne težine, odlaze kod lekara i žale se da im srce prebrzo i prejako lupa, da ne mogu normalno da dišu i da se guše, da imaju problema sa varenjem hrane. A ti isti ljudi uopšte nisu kadri da odole raznim masnim, slatkim, slanim i svim drugim đakonijama koje se pred njih stave. Zato nisu u stanju ni da za celu godinu smršaju makar jedan jedini kilogram.
Deca po prirodi nisu proždrljivici, tu gadnu naviku im usađuju roditelji
Deca nemaju tu naviku da jedu, jedu i samo jedu. Ona uzimaju hranu isključivo kada za to osete potrebu. A u različitim fazama svog rasta mališani imaju potrebu za različitom količinom hrane. U nekim fazama dete raste jako brzo i tada obično deluje mršavo, nekad čak i neuhranjeno. Sa druge strane, postoje razvojne etape poznate kao periodi uhranjivanja, kada većina dece ima okruglasti izgled. Prava, istinska glad zaslužna je za to što dete po samoj svojoj prirodi zna koliko mu je hrane potrebno za normalan metabolizam.
I tako… Odrasli koji se uglavnom nepravilno hrane, smatraju da znaju šta je detetu potrebno. Ubeđeni su da njihova shvatanja o ishrani treba da budu i shvatanja njihove dece. Kao da ne primećuju da deca kada su zaista gladna sa zadovoljstvom jedu i suv hleb. Kao da nikada nisu čuli dete da kada se vrati iz škole još na vratima pita šta ima spremljeno od hrane, zato što je zaista gladno.
Dragi roditelji, trebali bi da dobro razmislite i shvatite razliku između odraslog čoveka i malog deteta. Dete ima dobar apetit i hoće da jede samo kada za hranom i oseća stvarnu potrebu. Odrasli ljudi uglavnom jedu uredno, često i po 6 puta dnevno. Gutaju velike količine hrane, bez biranja, bez apetita, iz čiste navike. I budu iznenađeni kada jednog dana, a taj dan će sigurno doći, od svoga lekara čuju da su bolesni, da im je metabolizam loš, da nepravilna razmena materija preti da im ugrozi život.
Da ponovimo još jednom – mališani, kada je u pitanju ishrana imaju meru, a tu meru odrasli teško mogu da znaju i ne treba da je određuju, niti da decu teraju da na silu jedu. Zato na ovu suvišnu zapovest JEDI treba potpuno da zaborave. Postoji mnoštvo drugih zapovesti koje će detetu stvarno biti od koristi, pa nek ih izgovaraju do mile volje.
Izvor: kucica.net