– Danas je na biologiji bilo zabavno, kaže mi ćerka uz ručak.
– Je l’? Šta ste lepo učili?, pitam obradovana što joj je deo nastave konačno pobudio interes.
– Ma ne to, odmahuje rukom na pomen učenja.
– Nastavnica ima pametni sat, pa pošto je na času hodala po učionici, M. ju je pitao koliko još koraka danas treba da napravi, opisuje mi deo situacije iz koje je nastao razredni geg.
Da bi u nečemu pronašla interes, moja ćerka u tome nužno želi da vidi zabavu. Biologija joj nije zabavna. Jedva vuče dvojku, udžbenik čami u tami. Dva dana u rancu, pet u fioci radnog stola. Kada je bila sasvim mala, tokom boravaka u prirodi skupljala je rukama sporije i krupnije bube, pa ih sa svih strana zagledala. Ako bi se koji jelenak zadesio na leđima, tražila je grančicu da ga osovi na noge. Zabranila nam je da ubijamo paukove koji bi ušli u naš životni prostor, i svakog je zvala Pero. Jednog je pokušala da dresira. Iako je sad tinejdžerka, među omiljenim aktivnostima i dalje joj je farbanje šišarki. Svi je ulični psi od kuće do škole poznaju. I ona njih. No, lekcije i gradivo iz biologije sasvim su druga priča. Nije joj bliska sistematika životinjskih rodova i koje nam sve drveće daje šišarku. Niti koji paukovi za ljude mogu biti opasni.
Nakon što sam je prisilila, čitav vikend u prvom polugodištu pokušavala je da savlada lekciju o deobi ćelija. Bez uspeha. Između pokušaja je cendrala, zvocala, davala biologiji svakakve epitete, bez izuzetka ružne.
– Ne ide mi u glavu, žalila se.
Na koncu sam i ja uzela udžbenik, a u njemu, između ostalog, piše da se mitoza deli u četiri faze: profaza, metafaza, anafaza i telofaza, pa je svaka detaljno opisana. U redu, mislim se, neka upamti šta je mitoza, ne mora znati njene faze. I nastavljam da čitam. U periodu između dve deobe (mitoze) dolazi do najvažnijeg procesa – udvostručavanja broja hromozoma u jedru (interfaza). Npr.: ako telesna ćelija ima 2n hromozoma, svaki hromozom će u interfazi dati po dve hromatide. Otkud sad interfaza i šta su hromatide, vraćam se na početak lekcije i uviđam da se ovi pojmovi prethodno ne spominju. Dobro, sigurno su pojašnjeni u ranijim lekcijama. Stižem do mejoze, a tamo: Redukcija broja hromozoma obavlja se u prvoj deobi, označenoj kao mejoza I, kada se majka ćelija sa 2n brojem hromosoma podeli na dve kćerke ćelije sa n brojem hromozoma. Svaka od dve ćelije koje su izašle iz mejoze I imaju po jednostruk broj hromozoma, ali su njihovi hromozomi građeni od po dve hromatide. Hromatide su vezane sa centrometrom u jedan hromozom. Pročitam ponovo, pa još jednom i sporije. Njoj je zabavna grimasa koju nesvesno pravim dok čitam i pomalo likuje što ni meni, očito, ne ide u glavu. Ostavljam deobu ćelija i prelazim na lekciju o tkivu. Mišići imaju sposobnost kontrakcija, tj. grče se i opružaju. To im omogućuje prisustvo kontraktilnih vlakana u citoplazmi mitohondrija. Ne piše, međutim, kako možeš sebi da pomogneš ako te uhvati nevoljni grč. Preskačem nekoliko pasusa i stižem do naslova Za one koji žele znati više, u istoj lekciji. Tamo stoji: Čvrstina kutikule se ponekad ostvaruje prisustvom kalcijkarbonata, kao što je slučaj kod endokutikule dekapodnih rakova. Endokutikula dekapodnih rakova! U udžbeniku za osnovnu školu. Ok, ko sam ja da sudim o tome, kada ni mejozu I nisam ukačila? Ali, zar deca ovo zaista s razumevanjem uče? Zar je ovo nekome zabavno? Može li biti objašnjeno bez gomile reči latinskog i grčkog porekla povezanih u neasocijativne rečenice? Kako ova znanja upotrebiti?
Otvorim svesku, a iz nje saznajem da se plaštaši dele na: ascidije, apendikularije i salpe, te da je najpoznatija vrsta bezlubanjaca amfioksus iliti kopljača.
Kad sam već posvetila vreme biologiji, pogledam nastavni plan i program na sajtu resornog ministarstva. Od 70 časova, 61 je posvećen biosistematici životinja. Od ameba do sisara. Koje su im osobine, kako i gde žive, šta jedu, kako se razmnožavaju, jesu li ugroženi, zbog čega su značajni? U ishodima učenja stoji da bi na kraju školske godine, između ostalog, učenici trebalo da znaju da razlikuju ljušturice puževa i školjki na osnovu izgleda, postupak pružanja prve pomoći kod ujeda crne udovice ili da predlože mere zaštite endemskih vrsta. U didaktičkim preporukama stoji da nastavnik organizuje terenski rad u najbližem ekosistemu.
– Radite li laboratorijske vežbe iz biologije?, pitam je.
– Štaaaa?, odgovara.
– Jeste li uzgajali buđ na hlebu, pustili seme pasulja da klija?, nabrajam nakon što sam u planu videla šta su bile vežbe u prethodnom razredu.
– Ne, kaže.
– Idete li van učionice na časovima biologije?
– Ne, ponavlja.
– Jeste li koristili mikroskop od početka godine?
– Neeee, lagano gubi strpljenje.
– Šta bi uradila da te ujede otrovni pauk?, ispalim poslednji pokušaj.
– Zvala bih tebe, mirno zaključuje.
Izvor: Školegijum