Након што добију ћерке све жене открију колико је та веза посебна и јака, међутим једна мама је то “знала” чим је остала у другом стању. Прочитајте емотивну причу Кејт Швајцер
Пре него што почнем, желим да вас упозорим: ово није још једна од оних прича о томе колико сам желела да добијем девојчицу, али када сам сазнала да носим дечака, плакала сам недељама и на крају открила да је ипак имати сина најлепша ствар која је могла да ми се догоди. Не – ово је прича о томе колико сам желела ћерку и како сам на крају добила оно што сам желела.
Пре више од годину дана, када сам сазнала да сам у другом стању, одмах што сам помислила након првобитног шока који је трајао око један минут, било је – “Мора да буде девојчица!”
У недељама које су уследиле, моја жеља да будем мама девојчице је још више је расла. Превентивно сам на интернету претраживала оне старе методе за утврђивање пола не бих ли открила и била сигурна да у мени расте бебица нежнијег пола.
У међувремену, своје жеље сам вешто крила пред другима. Када би ме неко упитао да ли бих волела да родим девојчицу или дечака, углавном сам одговарала да ми је свеједно. “О, па нисам ни имала времена да размишљам о томе” или “Није важно, само да буде живо и здраво”.
Али онда је дошао тај велики дан – 20. недеља трудноће, када ћу на ултразвуку најзад открити истину. Када ми је гинеколог рекао да зна ког пола је беба, осећала сам се као да ми нешто у глави зуји. У том тренутку помислила сам шта би се догодило да није онако како сам се надала, како да прикријем разочарење и преболим ту чињеницу. Међутим, докторка је прекинула најдужи минут у мом животу и рекла: “Добићете девојчицу”.
Нисам могла да се суздржим – ТОООО! Олакшање ми је само излетело из уста, као када освојите првенство у неком спортском такмичењу. Моја докторка је била запањена: “Вау, мора да много волите розе боју”.
Њен дрзак став ме је увредио. То што желим девојчицу значи да сам љубитељ једнорога и хаљина прекривених срцима и цветићима? Вређа ме такво генерализовање и уопште родни стереотипи. Ја прва уопште нисам нешто посебно женствена – не волим розе боју, не уживам да другарицама правим фризуре, нисам одушевљена Дизнијевим принцезама…
Па, зашто сам онда толико навијала да буде девојчица?
Почела сам да бринем. Моје највеће уметничко достигнуће је галерија фотографија коју сам направила на Пинтересту. Своју ћерку не бих знала да учим хеклању или шивењу, јер то никад нисам ни пробала. Једна сам од оних “исеци и испеци” жена, у најбољем случају умем да скувам нешто, пажљиво пратећи упутства породичних рецепата. Са друге стране, да сам очекивала и надала се да ћу добити дечака, исто би било – безнадежна сам у спортским дисциплинама.
Никада не бих могла да дам одговор на питање зашто ми је толико важно да имам ћерку, све док је први пут нисам угледала. Тек тада сам схватила да бити мама девојчице за мене значи оживљавање детињства. Гледајући своју ћерку како расте истовремено могу да се осврнем на своја давно заборављена сећања. Сваки њен “први пут” проживљавам изнова. То што имам девојчицу ми је такође доста помогло да још више учврстим свој однос са мамом. Дакле, када она више не буде ту, живеће кроз нас две. Ја ћу бити ту уместо ње. Бићу за своју ћерку оно што је моја мама била за мене. И на крају, увек ћу имати своју најбољу пријатељицу.
Због чега сада једва чекам да постане девојка…
Извор: danasnje.rs