Nakon što dobiju ćerke sve žene otkriju koliko je ta veza posebna i jaka, međutim jedna mama je to “znala” čim je ostala u drugom stanju. Pročitajte emotivnu priču Kejt Švajcer
Pre nego što počnem, želim da vas upozorim: ovo nije još jedna od onih priča o tome koliko sam želela da dobijem devojčicu, ali kada sam saznala da nosim dečaka, plakala sam nedeljama i na kraju otkrila da je ipak imati sina najlepša stvar koja je mogla da mi se dogodi. Ne – ovo je priča o tome koliko sam želela ćerku i kako sam na kraju dobila ono što sam želela.
Pre više od godinu dana, kada sam saznala da sam u drugom stanju, odmah što sam pomislila nakon prvobitnog šoka koji je trajao oko jedan minut, bilo je – “Mora da bude devojčica!”
U nedeljama koje su usledile, moja želja da budem mama devojčice je još više je rasla. Preventivno sam na internetu pretraživala one stare metode za utvrđivanje pola ne bih li otkrila i bila sigurna da u meni raste bebica nežnijeg pola.
U međuvremenu, svoje želje sam vešto krila pred drugima. Kada bi me neko upitao da li bih volela da rodim devojčicu ili dečaka, uglavnom sam odgovarala da mi je svejedno. “O, pa nisam ni imala vremena da razmišljam o tome” ili “Nije važno, samo da bude živo i zdravo”.
Ali onda je došao taj veliki dan – 20. nedelja trudnoće, kada ću na ultrazvuku najzad otkriti istinu. Kada mi je ginekolog rekao da zna kog pola je beba, osećala sam se kao da mi nešto u glavi zuji. U tom trenutku pomislila sam šta bi se dogodilo da nije onako kako sam se nadala, kako da prikrijem razočarenje i prebolim tu činjenicu. Međutim, doktorka je prekinula najduži minut u mom životu i rekla: “Dobićete devojčicu”.
Nisam mogla da se suzdržim – TOOOO! Olakšanje mi je samo izletelo iz usta, kao kada osvojite prvenstvo u nekom sportskom takmičenju. Moja doktorka je bila zapanjena: “Vau, mora da mnogo volite roze boju”.
Njen drzak stav me je uvredio. To što želim devojčicu znači da sam ljubitelj jednoroga i haljina prekrivenih srcima i cvetićima? Vređa me takvo generalizovanje i uopšte rodni stereotipi. Ja prva uopšte nisam nešto posebno ženstvena – ne volim roze boju, ne uživam da drugaricama pravim frizure, nisam oduševljena Diznijevim princezama…
Pa, zašto sam onda toliko navijala da bude devojčica?
Počela sam da brinem. Moje najveće umetničko dostignuće je galerija fotografija koju sam napravila na Pinterestu. Svoju ćerku ne bih znala da učim heklanju ili šivenju, jer to nikad nisam ni probala. Jedna sam od onih “iseci i ispeci” žena, u najboljem slučaju umem da skuvam nešto, pažljivo prateći uputstva porodičnih recepata. Sa druge strane, da sam očekivala i nadala se da ću dobiti dečaka, isto bi bilo – beznadežna sam u sportskim disciplinama.
Nikada ne bih mogla da dam odgovor na pitanje zašto mi je toliko važno da imam ćerku, sve dok je prvi put nisam ugledala. Tek tada sam shvatila da biti mama devojčice za mene znači oživljavanje detinjstva. Gledajući svoju ćerku kako raste istovremeno mogu da se osvrnem na svoja davno zaboravljena sećanja. Svaki njen “prvi put” proživljavam iznova. To što imam devojčicu mi je takođe dosta pomoglo da još više učvrstim svoj odnos sa mamom. Dakle, kada ona više ne bude tu, živeće kroz nas dve. Ja ću biti tu umesto nje. Biću za svoju ćerku ono što je moja mama bila za mene. I na kraju, uvek ću imati svoju najbolju prijateljicu.
Zbog čega sada jedva čekam da postane devojka…
Izvor: danasnje.rs