Iz knjige „Ljubi me mnogo” autora Karlosa Gonsalesa, izdvajamo za vas jedan odlomak koji će na primeru objasniti misteriju dečjeg sna i čudnu magiju majčinog dodira.
Osamnaestomesečni Havijer „loše spava“. Stalno zove majku Mariju. Te pričica, te voda, te udario se… svaka noć pretvara se u pravo mučenje za celu porodicu. „Zafrkava te. Moraš ga pustiti da otplače, ništa mu neće biti“, kažu svi. Marija i Havijer pošli su u posetu baki i deki u jedno zabačeno selo. Tata je radio i nije mogao da krene s njima. Morali su da presednu na drugi autobus u jednom malom gradu, bolje rečeno velikom selu. Ali je autobus koji je dolazio iz velikog grada kasnio nekoliko sati, a Marija i njen sin bili su jedini putnici koji su sišli na usamljenoj autobuskoj stanici u pola dva noću.
Linijski taksi koji vozi do bakinog i dekinog sela polazio je tek u pola osam. Majka i sin našli su se sami u loše osvetljenoj čekaonici. Autobuska stanica bila je u predgrađu mesta, odvojena od prvih nastanjenih ulica baštama i zonom fabrika i magacina. Marija se nije usuđivala da pođe u selo peške. Pored stanice nalazila se benzinska pumpa; zamoliće radnika da joj pozove taksi, sigurno u selu postoji neki hotel… Ima li dovoljno novca?
Užasnuta, shvatila je da jedva ima dovoljno za autobus i da je zaboravila kreditnu karticu. Dobro, sve u svemu, u pitanju je samo pet sati, najbolje je onda da sačekaju tu. Upaljeno svetlo na benzinskoj pumpi ulivalo joj je izvesnu sigurnost.
S vremena na vreme prošao bi poneki brz auto ili bi se iz fabrika začuo lavež psa. Negde oko tri pojavila su se petorica motorciklista u kožnim jaknama, zaustavila se između benzinske pumpe i autobuske stanice i počela da piju pivo, uz povike i svađu. Poneki od njih povremeno bi se približio autobuskoj stanici i stao da mokri uz drvo, dok bi se drugi smejali i vikali („Baš si prost, Pako! Zar ne vidiš da tamo sedi neka gospođa?! Ne gledajte, gospođo, nema vajde!“). To je trajalo duže od sat i po.
Naravno, Marija je te duge sate provela budna, na stolici najbližoj vratima, grčevito držeći svog sina i torbu. Nasuprot tome, Havijer je u sekundi zaspao u njenom naručju.
Ko sada „loše spava“? U majčinom naručju, u nekom tamo zabačenom selu, okružen neprijateljski raspoloženim neznancima, Havijer se osetio sigurnijim nego u sopstvenoj kući, u sopstvenoj sobi, u sopstvenoj kolevci. Za dete njegovog uzrasta mama je Supermen, Nepobediva zaštitnica. To krilo je njegovo ognjište, njegova domovina, njegov raj. Mama, nije li taj osećaj čudesan?
Odlomak iz knjige „Ljubi me mnogo (Kako odgajati decu s ljubavlju)”, Karslosa Gonsalesa, u izdanju Kreativnog centra.