До јуче је ваше дете још било заштићено топлином учитељичиних осмеха. Она је знала када је тужно, када му треба додатно објашњење, када је гладно или уморно. Била је „трећи родитељ“, како често кажемо. А онда, преко ноћи, ваше једанаестогодишње дете улази у свет у ком је десет, дванаест, па и више различитих наставника, сваки са својим очекивањима, стилом оцењивања и темпераментом.
То је реалност петог разреда у Србији. И док родитељи често примећују стрес и забринутост своје деце у овом периоду, мало ко размишља о системским разлозима који стоје иза те промене. Ово није само прича о „одрастању“ или „прилагођавању“ – ово је прича о дубоком образовном дисбалансу који траје већ деценијама.
Бројке не лажу: Када промене постану шок
Пре него што кренемо даље, хајде да погледамо конкретне податке. Дете у петом разреду у Србији прелази са једног наставника на систем са 10-12 различитих наставника. Уместо 6-7 основних предмета које је имало до недавно, сада има:
Обавезни предмети у петом разреду:
- Српски језик (5 часова недељно)
- Енглески језик (2 часа)
- Други страни језик (2 часа)
- Ликовна култура (2 часа)
- Музичка култура (2 часа)
- Историја (1 час)
- Географија (1 час)
- Математика (4 часа)
- Биологија (2 часа)
- Техничко и информатичко образовање (2 часа)
- Физичко васпитање (3 часа)
- Верска настава или Грађанско васпитање (1 час)
Плус слободне наставне активности које школа нуди, а које су деца обавезна да похађају.
То је укупно између 26 и 29 часова недељно различитог градива, различитих наставника, различитих захтева. И то не рачунајући промену простора – многе школе имају кабинетску наставу, па деца константно мењају учионице, носе тежке ранчеве, сналазе се у гужви на ходницима.
Две паралелне реалности: Учитељице вс. Предметни наставници
Учитељски факултет: Припрема за разумевање детета
Али, различити наставници нису једини проблем. Проблем је далеко дубљи. Не само да се на факултетима они не обучавају ѕа рад са децом у мери у којој би требало, већ је наставника који су уопште завршили наставничке смерове сваке године драматично мање.
Јер, када учитељица заврши Учитељски факултет, прошла је кроз целовит програм који је фокусиран на дете као целину. Њено образовање обухвата:
- Развојну психологију – разумевање како деца расту, мисле и уче у различитим узрастима
- Педагогију – теорије учења и најбоље праксе у раду са децом
- Психологију учења и поучавања – како прилагодити наставу индивидуалним потребама
- Дидактику – методе и технике преношења знања
- Методику – конкретне приступе за сваки предмет
- Школску педагогију – рад са групом, управљање одељењем
- Стручну праксу – директан рад са децом под надзором
Учитељица излази са факултета спремна да разуме дете – не само да му пренесе градиво, већ да препозна када је анксиозно, када има проблем код куће, када му треба посебна подршка. Она зна како се развија дечији мозак, како функционишу деца са 7, 8 или 9 година.
Предметни наставници: Стручњаци без педагошке припреме
С друге стране, када професор математике, биологије, историје или српског језика заврши свој факултет, он је пре свега стручњак у својој области. Он познаје математику, биологију, књижевност – али:
Шта често недостаје?
- Систематска обука из развојне психологије – не познаје увек карактеристике једанаестогодишњака
- Дубинска обука из педагогије – како мотивисати, како управљати разредом
- Методика прилагођена узрасту – како комплексне теме прилагодити дечјем разумевању
- Психологија групне динамике – како радити са 25-30 различитих личности одједном
Неке наставничке студије имају предмете попут „Педагошке психологије“ или „Развојне и педагошке психологије“, али то је често један или два предмета током целих студија, искључиво на наставничким смеровима које готово нико више не уписује. Истовремено, код учитељица то суштински део целог образовања.
Резултат? Наставник који, ма колико био стручан у својој области, није нужно обучен да разуме дете као дете. Он зна хемију, али можда не зна да једанаестогодишњак још увек развија апстрактно мишљење. Зна историју, али можда не разуме да дете у том узрасту још увек има проблема са временским и просторним концептима.
Шта показују истраживања о транзицији?
Ако питате родитеље, па и саму децу, већина ће вам рећи – полазак у пети разред тежи је и стреснији од поласка у први.
Транзициони период у одговорном систему требало би да обухвата неколико месеци пре и после преласка у пети разред, те активности припремног програма, активности родитеља и друге прилагођене активности усмерене на дете. На тај начин, овај прелаз са једног на други ниво образовања се успешно прелази уз минималне препреке.
Али шта се дешава у реалности у нашим школама?
Глас деце: Шта они заиста осећају
Посебно занимљив увид долази из анкетирања ученика петог разреда које је спровела психолог Биљана Чулафић. Када су деца питана шта им је највећи проблем, одговори су били јасни.
Генерално, највећи проблем ученицима петог разреда је то што морају да носе претежак ранац, што мењају стално кабинете, морају више да уче и раде, да се пробијају кроз гужве у ходницима у страху да неће на време стићи, али и навикавање на различите начине рада наставника.
А носталгија за претходним разредима је упечатљива:
„Вратила бих се у четврти разред јер је наша учитељица најбоља на целом свету! Она је нас васпитала и образовала за пети разред“
„Недостаје ми учитељица, све је једноставније било. Чак би се вратила и у први разред!“
Системски проблем: Нагла промена вс. поступна припрема
Оно што чини ову ситуацију посебно проблематичном јесте наглост промене. Дете које је навикло на jедну особу која га води кроз школски дан добија десет или више различитих ауторитета, сваки са својим карактером, правилима, захтевима који могу дијаметрално да се разликују.
Дете које је навикло на предвидљиву рутину и простор, сада мора да пакује ствари и мења учионице по 6 пута на дан.
Дете које је навикло на константну емоционалну подршку и пажњу, треба да се навикне да буде број у дневнику, јер његов наставник има можда и 300 ђака.
Дете навикнуто на систем оцењивања који има разумевање за индивидуалне околности суочава се са строжијим оцењивањем, често без увида у комплетну ситуацију детета.
Разлике у приступу
Учитељица је по правилу блажа у погледу оцењивања, делом зато што има бољи увид у то колико се сваки ученик труди, какве су му способности, која се проблематика дешава у породичном животу детета, а делом зато што учитељица често оцењује мотивационо, и зато што, као једини оцењивач – не жели строжијом оценом да демотивише дете.
С друге стране, предметни наставник види дете 1-2 пута недељно, има мало времена да га заиста упозна, а често и није обучен да препозна суптилне знаке проблема.
Развојне карактеристике: Дете од 11 година није „мали средњошколац“
Посебно проблематично је што се у петом разреду од деце очекује скоро средњошколски ниво самосталности и одговорности, док је дете развојно још увек у раној адолесценцији.
Једанаестогодишњак:
- Тек улази у пубетет – хормонске промене, емоционална нестабилност
- Развија апстрактно мишљење – али га није још у потпуности развио
- Формира идентитет – посебно рањив на критику и неуспех
- Потребна му је структура – али и аутономија (што је парадокс)
У узрасту када полази у пети разред дете доживљава развојне промене које мењају његов однос према себи и другима. Могућности за конфликте са родитељима, наставницима и вршњацима су повећане, а преласком на предметну наставу, дете мора да успостави комуникацију и прилагоди се наставницима, као и тежим и захтевнијим школским обавезама.
Последице: Шта се дешава са децом?
Овај системски проблем има конкретне, видљиве последице. Деца доживљавају повећан ниво стреса и анксиозности, који се манифестује кроз страх од оцена и одговарања, несаницу и соматске тегобе. Истовремено долази до значајног пада мотивације – деца која су волела школу постају равнодушна и постављају себи питање „зашто да се трудим када наставник не види мој труд?“
Самопоуздање ученика такође трпи велике последице. Деца која су у четвртом разреду била одлична, у петом постају просечна или чак испод просека, што код њих ствара осећај да „нису довољно паметна“. Ово доводи до погоршања односа са школом – уместо да буде место учења, школа постаје место стреса, а код неке деце се појављују и избегавајућа понашања.
Додатни терет пада и на родитеље који постају „додатни наставници“. Ово често доводи до сукоба око домаћих задатака и потребе за ангажовањем приватних наставника, што додатно оптерећује породични буџет и односе.
Шта би требало да се промени?
Када говоримо о краткорочним мерама, на првом месту је обавезна педагошко-психолошка обука за предметне наставнике. Наставници морају да стекну знања из развојне психологије за узраст од 11 до 15 година, да разумеју транзиционе периоде и усвоје стратегије прилагођавања наставе потребама ученика.
Неопходно је увести програм припреме за пети разред који би укључио посете будућој школи (ако је другачија од досадашње), упознавање са будућим наставницима и радионице за родитеље.
Разредни старешина у петом разреду треба да има кључну улогу и додатне часове са одељењем, да организује индивидуалне састанке са сваким учеником и координира комуникацију између свих предметних наставника.
Систем би требало уводити постепено – први месец без оцена, само упознавање, са мање тестова и више формативног оцењивања. Од самог старта морају бити јасна правила и очекивања.
Када су у питању дугорочне реформе, потребна је темељна реформа студијских програма за наставнике. Обавезни курсеви из развојне психологије, педагошка праксa под менторством и континуирана професионална обука морају постати стандард. План и програм такође захтева прилагођавање – нове предмете треба уводити постепено, а не све одједном у петом разреду, уз градацију сложености прилагођену узрасту и међупредметно повезивање.
Систем подршке у школама мора бити ојачан. То значи довољан број школских психолога (не један на 800 ученика), педагоге који активно прате транзицију и групе за подршку вршњака. Организација наставе би требало да буде флексибилнија – можда би неколико предмета могао држати исти наставник (на пример језик и историја), уз тимску наставу у првом полугодишту и флексибилнији распоред који би олакшао прилагођавање.
План и програм: Прилагођен или неприлагођен узрасту?
Додатни проблем лежи у самом плану и програму. Док је у прва четири разреда наставни план пажљиво градиран и прилагођен узрасту, прелазак у пети разред доноси нагли скок у комплексности.
А дете од 11 година није нужно спремно за овај скок. Оно још увек учи конкретно, кроз примере и визуализацију. Апстрактно размишљање се тек развија.
Закључак: Време је да чујемо децу
Прелазак из четвртог у пети разред није само административна промена – то је један од најзначајнијих момената у образовном путу детета. А ми тај прелаз третирамо као да је то природан, једноставан корак.
Није.
За десетине хиљада деце сваке године, пети разред је шок. И док нека деца имају ресурсе – емоционалну стабилност, родитељску подршку, природну прилагодљивост – да се снађ, многа друга тону.
Не зато што нису способна. Не зато што нису марљива. Већ зато што систем не препознаје њихове развојне потребе. Зато што наставници, ма колико били стручни, нису обучени да виде дете иза ученика. Зато што план и програм захтева скок уместо постепеног раста.
Није проблем у деци. Проблем је у систему.
И док год тај систем не променимо – док год не почнемо да образујемо и наставнике да разумеју дечију психологију, док год не прилагодимо план и програм развојним карактеристикама узраста, док год не препознамо транзицију као озбиљан изазов – деца ће наставити да плаћају цену.
Питање је: колико још генерација мора да прође кроз овај невидљиви шок пре него што почнемо озбиљно да га решавамо?
Извори:
- Институт за модерно образовање: Припрема за пети разред
- Биљана Чулафић: „Пети разред – једна сасвим нова авантура“
- Центар за логопедију и рану интервенцију: Транзиција деце
- Наставни план и програм за други циклус основног образовања Републике Србије