Како настаје зависнички менталитет? Онда када нарушавамо природно израстање из симбиозе са родитељем.
У једном кампу за борбу против наркоманије у ком сам некада давно волонтирао, десила се једна бизарна ситуација. Пошто је обављен пријем новог штићеника, 35то годишњака, мајка која га је довела је упорно инсистирала да крене с њим у собу. На питање зашто би побогу ишла, јер то је ипак било искључиво мушко одељење, рекла је: „морам да му наместим кревет, знате он никада није намештао свој кревет.“
Дете је по дефиницији неко ко је завистан од родитеља. Док је мало оно и буквално не може да преживи без особе која ће да га нахрани, пресвуче и утопли. Како расте, дете постепено учи да задовољава своје телесне и психолоше потребе, све до тренутка када ће постати независна одрасла особа. Тада више немамо дете, тада имамо одраслог сина и ћерку, а дизајн хомо-сапиенса са његовим телесним и духовно/душевним потенцијалима је такав да је оптимално да се „одраслост“ догоди око осамнаесте године.
Шта се догоди па ово не буде тако?
Две патологије одрастања су карактеристичне и њихове исходе називамо стармало и размажено дете.
Дете од зачетка до осамостаљења пролази кроз неколико фаза везаности и симбиозе са родитељем. Како одраста тако се ниво његове везаности смањује да би једног дана упоредо са сазревањем телесних и психолошких функција, тај ниво пао на нулу. То не значи да зрело дете неминовно одлази од родитеља, већ да му родитељ више није потреба и нужност.
Психолошки зрела или одрасла особа је особа која не зависи од других особа, понашања, ствари и технологија.
Као што лептир има оптимално време које треба да проведе у чаури, па не ваља ни кад изађе сат времена раније, ни сат времена касније, тако се и прерани или прекасни излазак из симбиозе са родитељем увек одражава негативно на стање детета. Деца која морају прерано да одрасту, било због смрти родитеља, било због тешких услова живота, било због тога што им је у детињству била наметнута одговорност за млађу браћу и сестре, огрубе, и мада могу бити успешни у животу, буду емоционално недоступнији. Често своју личну вредност доведу у везу са добробити других људи о којима се брину и најчешће бирају помагачке професије (медицинска сестра, учитељица, социјални радник, психотерапеут…).
Друга крајност, далеко бројнија данас што због тренда педоцентричног васпитања, што због инфантилности родитеља, је дете које остаје у продуженој симбиози са родитељем неограничено дуго, као тужни пример са почетка текста.
И једни и други су зависни у некој мери. Први од добробити оних којима помажу, други од добре воље оних који ће њима помагати. У оба случаја одговорност за стање у коме се налазе је екстернализована то јест код неког другог, па је могућност да сама особа такво стање промени мала.
Како се понаша дете, а како одрасли коме је непријатно?
Дете плаче, вришти, скреће пажњу на себе, прави глупости да га родитељ примети, и да отклони узрок непријатности.
Одрасли се труди да сам отклони узрок непријатности или да се склони из непријатне ситуације.
Између детета и одрасле особе налази се процес одрастања!
Како иде процес одрастања? Тако што, између осталог, постепено учимо да прихватамо чињеницу да смо делимично одговорни за оно што нам се догађа и 100% одговорни за нашу интерпретацију догађаја и нашу реакцију на догађај.
Гађење нас чува од токсичне хране и људи. Страх нас чува од опасних ситуација. Љутњом изражавамо неслагање и инсистирање да се неко неприхватљиво стање промени.
Некако најмање умемо са тугом. Она је ту да нам помогне да се адаптирамо на губитак. Кад неко драг отпутује или умре, ми ту не можемо ништа да урадимо до да прихватимо такво стање, а туга чини такву адаптацију могућом.
Уосталом, погледајте сјајан филм У мојој глави. Можете и са децом
Особа која је одрасла у психичком смислу, способна је да разуме своја осећања и да управља њима.
Међутим, не лези враже потрошачка цивилизацијо!
Пошто данашња цивилизација лишена егзистенцијалног смисла намеће угодност као императив, свака непријатност је проглашена за штетну и за сваку непријатну емоцију нуди контрамере у виду медикамената, секса, алкохола, дроге, секса, забаве, луксуза, секса, адреналина итд. Уместо да одтугујеш губитак вољене особе пар месеци, доктор ти препише депрозепам…
… и после 15 година буде ти боље.
Владета Јеротић у књизи Личност наркомана, за ову цивилизацију каже да је зависничка цивилизација. И јесте, зависници су бољи потрошачи, бољи гласачи, маса која лакше прогута разна… него пусти сад цивилизацију.
Како се развија зависност? Тако што инфантилна особа, односно особа са зависничким менталитетом почне да упражњава неко зависничко понашање. Ако детету, које је по дефиницији инфантилно, дате дрогу или алкохол, или га одведете у коцкарницу, ви омогућавате да се код њега развије зависност. Јесте, не дајете му дрогу, али сте му дали паметни телефон. Ако гледате ендорфин, нема велике разлике.
Како дефинишемо зависност? Има доста дефиниција, али мени се највише свиђа ова коју сам нашао у књизи Петера Топића:
Када неко понашање постане основни начин управљања емоцијама, онда говоримо о зависности.
Како настаје зависнички менталитет? Онда када нарушавамо природно израстање из симбиозе са родитељем. Уместо да охрабрују дете да са непријатностима излазе само на крај, родитељи му дају разне утехе да би било мирно. Дају му мобилни телефон. Дају му даљински управљач ТВа. Дају му слаткиша у неограниченим количнама. Видео игре. Дају му слободни приступ друштвеним мрежама (у ствари они најчешће не знају када дете направи свој налог). Мало по мало, уместо да се дете изграђује у одговорну личност која је способна да управља својим емоцијама и да предузима акције, друге ствари, појаве, супстанце и технологије постају начин за превазилажење непријатности.
Проблем је што ово стање не може само од себе да пређе у стање одговорности, па зависна особа, ако не освести своје стање, остаје зависна до краја живота мењајући начине и манире, али не и степен одговорности.
Ово не значи да ће свака особа са зависничким менталитетом да постане наркоман. Дрога је нелегална и поседовање је кажњиво. Стога ће већина незрелих особа посегнути за социјално прихватљивим утехама које нису дрога, као што су пушење, коцкање, фејзбучење, видеоиграње, порнхабирање, преједање итд. Онда се зависнички менталитет практиковањем ојачава и спирално напредује, толеранција расте и налазе се нови начини за „тешење“. Итд, итд. Дакле…
Зашто деца одрастају у зависнике? Зато што је родитељима тако лакше!
Добро и шта с тим? Маса људи је данас зависна од нечега у мањој или већој мери и то свакако можете да користите као оправдање. У сваком случају стоје и глупа образложења типа „данас сва деца то раде“. Постоји пуно начина за одбацивање одговорности. Али…
Да ли више волите да ваша деца буду будући послушници лоших система и затупљена маса за обликовање или да буду слободни људи од интегритета као Пупин, Тесла, Мика Алас и Миланковић, као Надежда Петровић и Милунка Савић, као Меша Селимовић и Милош Црњански? Родитељи ових људи су бирали оно што је у том тренутку било боље, а не оно што је било лакше.
…
Како да знате да ли се код вашег детета развија зависнички ментатлитет? Погледајте шта ради кад му је непријатно, досадно, кад је нервозно, уплашено или љуто. И покрените се док је време.
Пише: Мирко Митровић
Извор: Први пут с оцем