Овде причам о томе како је то, једноставно, бити мама.
Причам како је то устати ујутру, умити се, погледати у огледало да ли је све на свом месту, уздахнути, опрати зубе (можда), узети дете у наручје, пољубити га у чело, запутити се у кухињу и оном слободном руком припремити доручак, покупити судове од синоћ, скувати кафу.
Нема ту неког гламура.
То си само ти. Ти како дајеш себе. Минут за минутом, сат за сатом, дан за даном, а дани се нижу и креирају твој живот. Диван живот испуњен задовољствима које може осетити једино неко ко је „само мама”.
Некако се у овом нашем лудом свету као најважније намећу ствари које треба поседовати, места која треба посетити, снови које треба остварити. Лепота тога што је неко „само мама” престаје да буде разлог за срећу, већ за осећај неиспуњености, срамоте и несигурности.
Бити мама је довољно само по себи.
Кажем вам, довољно је.
Понекад се фокусирамо на те „важне” ствари и оне нам постају синоним за успех. На школске пројекте у којима је наше дете добило најбољу оцену. На покушаје да испланирамо летовања у Дизниленд. А заборављамо на свакодневне, ситне ствари; на комуникацију за столом, на игру у дворишту, на приче за лаку ноћ. Лествица успеха, радости и среће померена је толико високо да су мале ствари, тренуци једне „само маме” изгубљени.
А знате ли шта је важно?
Ово.
Пре неки дан моја петнаестогодишња ћерка ми је пришла и рекла да јој недостајем. Недостајем? Звучи мало невероватно. Скоро смешно. Па у последњих месец дана смо ко зна колико пута заједно ишле у биоскоп, шопинг, на јахање… Подсетила сам је на то. Погледала ме је и рекла да није на то мислила. Једноставно јој недостајем, да будем ту, током обичних дана.
Мале ствари.
Да одвојим пола сата и с њима одиграм „не љути се човече” а да при томе ниједном не погледам у телефон да бих проверила пословни мејл. Сваки мејл може да сачека пола сата. Деца не могу. Да не бринем толико због корпе пуне прљавог веша и гомиле која чека пеглање, већ да будем срећна што имам породицу која је те гомиле и направила. Једноставно, да будем ТУ. Да кувамо заједно. Да се смејемо. Да им дам себе у потпуности кроз те мале ствари и тренутке који заправо и чине живот.
Мамине ствари.
Ствари које не морају да заврше на Фејсбуку. Ствари које су само наше и које на Инстаграму не би ни разумели.
На Фејсбуку никад неће видети како стојиш у купатилу сваког јутра и покушаваш за три минута да обавиш комплетну тоалету. Неће видети оне међу вама које покушавају све да изгурају саме, без ичије помоћи. Не виде како из продавнице идете с кесама у једној, а дететом у другој руци. Не виде како до поднева барем десет пута избројиш до десет у себи. Не виде како са стрепњом гледате у новчаник и размишљате како ћете са тим што је остало до првог купити све што је потребно. Не виде како одлазите код школског директора, код педијатра, код маме најбољег другара на кафу иако вам се уопште не допада.
Не виде фластере на изгребаним дечјим коленима. Ни пољупце у чело за лаку ноћ. Ни тражење изгубљене играчке без које нема спавања, ни ушушкавање ћебенцетом које није ни предебело ни претанко, већ баш како треба. Тренутке неконтролисаног смеха над малим несташлуцима.
Стотине припремљених вечера и исто толико сати у кухињи. Борбу приликом сваког одласка код фризера, зубара, лекара. Дететовог одласка, наравно, ко још има времена за фризера? Ноћи (не)проспаване са болесним дететом у наручју. Молитве да буду здрави. Моливе да их прођу те луде године без последица. Дане када је кућа изврнута наглавачке, али ви седите и заједно читате приче. Задовољан осмех на вашем лицу на крају дана иако вам се чини да ћете пасти од умора.
То су ствари које су битне. То су те мале ствари које чине живот.
Не дозволи, драга мама, да те сломе покушаји да идеш у корак са „супер-мамама” које све стижу.
Заправо, супер-мама и не постоји. То је чиста фарса. Постоје само праве маме. Обичне маме које признају да понекад мисле да ће изгубити разум, али које настављају борбу. Уплашене и уморне маме које не одустају. Маме као ви и ја које се понекад осете изгубљеним у чудном свету који их притиска да достигну нешто важније од тога да буду маме.
Мама није неко ко јури за савршеним изгледом и савршеним послом. Мама је особа, жена, баш као ти. Жена са малишанима у наручју које воли и понекад се пита како успевају да у њој изазову толико љубави и толико нервозе истовремено. Бори се, даје се, моли, ради и не одустаје.
То си ти. Данас. Сутра. Јуче.
Ја кажем да је то довољно.
Више него довољно.
Извор: www.findingjoy.net