Полагање мале матуре једна је од најстреснијих, али и најважнијих степеница на образовном путу сваког ђака. Али, иако би многи родитељи то волели, чување деце од стреса који се зове учење и провера наученог није увек најбоље решење. Кад заврше средњу школу, чекаће их пријемни испит за упис на факултет. Кад дипломирају, следе разговори за посао. Један за другим на којима их нико неће питати имају ли трему и да ли им је то сувише стресно.
Чувањем деце од стреса не чинимо им никакву услугу. Ако се са припремама за овај испит почне на време, упркос стресу ког ће сигурно бити, резултат неће изостати. Ове редове пише неко ко је на пријемном испиту „по старом“, кад су се ови тестови полагали у школи коју ђак жели да упише, освојио максималан број поена. Упркос томе, трема је била изузетно јака и то се тешко може избећи.
А зашто је баш толико важно да мала матура постоји?
И зашто је, у оваквом школском систему, не треба укинути?
За укидање мале матуре залажу се, пре свега, родитељи ђака који су у основној школи били вуковци или скоро вуковци. Јасно је и због чега. На тај начин би њихова деца уписала оне школе које желе без муке, док би они са понеком четворком морали да се задовоље местима која преостану. И то би, чак, било сасвим у реду, кад би критеријуми оцењивања у свим школама били једнаки.
Али нису.
Завршни испити претходних година, као и друга тестирања, показали су нам да понекад, неке тројке вреде и знају више од неких петица. Док наставник математике у једној основној школи за петицу тражи знање ког се не би постидео ни будући ђак математичке гимназије, у некој другој школи је критеријум далеко нижи. То је показао и извештај Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, о реализацији завршног испита.
„Критеријуми за школску оцену варирају од школе до школе, тако да на основу оцене не можемо бити сигурни у ниво знања ученика. То неке ученике доводи у фаворизован положај при упису у средњу школу. У целини гледано, сви налази у извештају који се односе на оцењивање у основној школи, показују да постоје озбиљни проблеми у вези са уједначавањем критеријума оцењивања. Процентуална заступљеност ученика носилаца дипломе „Вук Караџић” и одличних ученика на крају осмог разреда и њихова постигнућа на завршном испиту, показују да су оцене недовољно информативне и да у њих не можемо имати поверење. У таквом контексту завршни испит посебно добија на значају, јер омогућава објективније сагледавање резултата базичног образовања у Србији“, стоји у поменутом извештају.
Познато је и то да су ти „виши“ критеријуми и тежи пут до петице присутни у школама у већим срединама, док је у мањим местима то другачије. Тако би, кад би се мала матура укинула, ђаци из мањих места били у предности у односу на своје вршњаке из већих градова. Посебан проблем представљају и оне установе у којима постоји пракса поправљања оцена на наставничком већу или „навлачења“ успеха да би поједини ученици добили Вукову диплому или како би им се просек некако подигао до фамозних 4,50.
У прилог томе говори и чињеница да је истраживање које је поменуто показало да постоји врло мали број ђака чији је просек на граници, али нешто испод ње (3,40 или 4,40).
Даље, готово у свакој школи, у сваком одељењу, постоји и најмање један „онај родитељ“ с којим ниједан наставник не жели да има превише посла. Онај који се увек буни, жали, па чак и прети. У таквим случајевима је и наставницима, који су ретко од бахатих родитеља заштићени, лакше да дају оцену више иако је и она претходно дата можда незаслужена.
И тако даље, и тако даље…
Дакле, све док с критеријуми оцењивања не уједначе, све док буде постојало поправљање оцена на наставничком већу, навлачење просека и док „проблематични“ родитељи не буду системски спречени да утичу на оцене, мала матура је једини начин да се, макар донекле, постигне праведнији систем уписа у средње школе.