Polaganje male mature jedna je od najstresnijih, ali i najvažnijih stepenica na obrazovnom putu svakog đaka. Ali, iako bi mnogi roditelji to voleli, čuvanje dece od stresa koji se zove učenje i provera naučenog nije uvek najbolje rešenje. Kad završe srednju školu, čekaće ih prijemni ispit za upis na fakultet. Kad diplomiraju, slede razgovori za posao. Jedan za drugim na kojima ih niko neće pitati imaju li tremu i da li im je to suviše stresno.
Čuvanjem dece od stresa ne činimo im nikakvu uslugu. Ako se sa pripremama za ovaj ispit počne na vreme, uprkos stresu kog će sigurno biti, rezultat neće izostati. Ove redove piše neko ko je na prijemnom ispitu „po starom“, kad su se ovi testovi polagali u školi koju đak želi da upiše, osvojio maksimalan broj poena. Uprkos tome, trema je bila izuzetno jaka i to se teško može izbeći.
A zašto je baš toliko važno da mala matura postoji?
I zašto je, u ovakvom školskom sistemu, ne treba ukinuti?
Za ukidanje male mature zalažu se, pre svega, roditelji đaka koji su u osnovnoj školi bili vukovci ili skoro vukovci. Jasno je i zbog čega. Na taj način bi njihova deca upisala one škole koje žele bez muke, dok bi oni sa ponekom četvorkom morali da se zadovolje mestima koja preostanu. I to bi, čak, bilo sasvim u redu, kad bi kriterijumi ocenjivanja u svim školama bili jednaki.
Ali nisu.
Završni ispiti prethodnih godina, kao i druga testiranja, pokazali su nam da ponekad, neke trojke vrede i znaju više od nekih petica. Dok nastavnik matematike u jednoj osnovnoj školi za peticu traži znanje kog se ne bi postideo ni budući đak matematičke gimnazije, u nekoj drugoj školi je kriterijum daleko niži. To je pokazao i izveštaj Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, o realizaciji završnog ispita.
„Kriterijumi za školsku ocenu variraju od škole do škole, tako da na osnovu ocene ne možemo biti sigurni u nivo znanja učenika. To neke učenike dovodi u favorizovan položaj pri upisu u srednju školu. U celini gledano, svi nalazi u izveštaju koji se odnose na ocenjivanje u osnovnoj školi, pokazuju da postoje ozbiljni problemi u vezi sa ujednačavanjem kriterijuma ocenjivanja. Procentualna zastupljenost učenika nosilaca diplome „Vuk Karadžić” i odličnih učenika na kraju osmog razreda i njihova postignuća na završnom ispitu, pokazuju da su ocene nedovoljno informativne i da u njih ne možemo imati poverenje. U takvom kontekstu završni ispit posebno dobija na značaju, jer omogućava objektivnije sagledavanje rezultata bazičnog obrazovanja u Srbiji“, stoji u pomenutom izveštaju.
Poznato je i to da su ti „viši“ kriterijumi i teži put do petice prisutni u školama u većim sredinama, dok je u manjim mestima to drugačije. Tako bi, kad bi se mala matura ukinula, đaci iz manjih mesta bili u prednosti u odnosu na svoje vršnjake iz većih gradova. Poseban problem predstavljaju i one ustanove u kojima postoji praksa popravljanja ocena na nastavničkom veću ili „navlačenja“ uspeha da bi pojedini učenici dobili Vukovu diplomu ili kako bi im se prosek nekako podigao do famoznih 4,50.
U prilog tome govori i činjenica da je istraživanje koje je pomenuto pokazalo da postoji vrlo mali broj đaka čiji je prosek na granici, ali nešto ispod nje (3,40 ili 4,40).
Dalje, gotovo u svakoj školi, u svakom odeljenju, postoji i najmanje jedan „onaj roditelj“ s kojim nijedan nastavnik ne želi da ima previše posla. Onaj koji se uvek buni, žali, pa čak i preti. U takvim slučajevima je i nastavnicima, koji su retko od bahatih roditelja zaštićeni, lakše da daju ocenu više iako je i ona prethodno data možda nezaslužena.
I tako dalje, i tako dalje…
Dakle, sve dok s kriterijumi ocenjivanja ne ujednače, sve dok bude postojalo popravljanje ocena na nastavničkom veću, navlačenje proseka i dok „problematični“ roditelji ne budu sistemski sprečeni da utiču na ocene, mala matura je jedini način da se, makar donekle, postigne pravedniji sistem upisa u srednje škole.