Zašto je našoj deci dosadno u školi, nestrpljiva su, nervozna i nemaju prave prijatelje?

jun 7, 2016

Ja sam radni terapeut sa 10 godina iskustva u radu sa decom, roditeljima i nastavnicima. Poruka iz naslova je potpuno tačna – naša deca su sve lošija i lošija u mnogim aspektima. Istu priču čujem od svakog nastavnika sa kojim razgovaram. Već duže vreme traje propadanje društvenog, emocionalnog i akademskog funkcionisanja dece, kao i nagli porast poteškoća u učenju i drugih dijagnoza.
nervozno dete
Današnja deca dolaze u školu emotivno nedostupna za učenje i postoje mnogi faktori u ovom našem modernom načinu života koji doprinose ovome. Kao što znamo, mozak je fleksibilan. Okruženje može učiniti mozak „jačim“ ili „slabijim“. Iskreno verujem, da uz sve naše najbolje namere, mozak naše dece napreduje u pogrešnom pravcu. Evo zašto…

  1. Tehnologija

Tehnologija postaje besplatan servis za čuvanje dece… Ali plaćanje vas čeka iza ugla, a valuta je vaše dete.
U poređenju sa virtuelnom realnošću, svakodnevni život je dosadan. Kada deca stignu u školske učionice, tamo ih čekaju ljudski glasovi i realne vizuelne stimulacije za razliku od grafičkih eksplozija i specijalnih efekata koje su navikli da vide na ekranima. Nakon mnogo sati provedenih u virtuelnoj stvarnosti, obrada informacija u učionici postaje sve teži izazov za našu decu, jer njihov mozak se navikao na visok nivo stimulacije koji pružaju video igre. Nemogućnost da obrade niže nivoe stimulacije, kakvi se dobijaju u školi, ostavlja decu nesnađenim u akademskim izazovima. Tehnologija nas takođe isključuje emocionalno od naše dece i naših porodica. Roditeljska emocionalna dostupnost je glavna hrana za mozak deteta. Na žalost, mi postepeno lišavamo našu decu ove hranljive materije, najvažnije od svih.

  1. Deca dobijaju sve što požele, bukvalno istog momenta

„Ja sam gladan!“ U sekundi se zaustavljate na prvoj brzoj hrani. „Ja sam žedan!“ U redu, evo kioska. „Meni je dosadno!“ Nema brige, tu je telefon. Mogućnost da se odloži zadovoljstvo je jedan od ključnih faktora budućeg uspeha i osećanja sreće. Mi zaista imamo najbolje namere i želimo da naša deca budu srećna, i činimo ih srećnim u datom momentu, ali oni postaju dugoročno nesrećni. Odlaganje zadovoljstva znači mogućnost funkcionisanja pod stresom. Nažalost, naša deca postaju postepeno sve manje osposobljena da se nose sa stresom koji na kraju postaje ogromna prepreka za njihov uspeh u životu.

Nemogućnost da se odloži zadovoljstvo se često vidi u učionicama, centrima, restoranima i prodavnicama igračaka u trenutku kada dete čuje „Ne“, jer roditelji nisu naučili svoje dete na takav odgovor.

  1. Deca vladaju svetom

„Moj sin ne voli povrće“, „Ona ne voli da ide u krevet rano“, „On ne doručkuje“, „Ona ne voli igračke, ali ona je jako dobra sa Ajpadom“, „On se oblači kako on želi“, „Ona je previše lenja da jede sama“… To je ono što sam čula od roditelja. Od kada deca diktiraju kako roditelji treba da se ponašaju? Ako ih pustite da sami odlučuju, sve što će oni uraditi je da jedu špagete, kroasane, gledaju televiziju, igraju se na svojim tabletima i nikada ne idu na spavanje. Zašto im onda dajemo da rade šta god požele a pritom znamo da to nije dobro za njih? Bez pravilne ishrane i kvalitetnog noćnog sna, naša deca dolaze u školu razdražljiva, anksiozna, i oslabljene pažnje. Pored toga, šaljemo im i pogrešnu poruku. Oni uče da mogu da rade šta god požele. Koncept „ono što je potrebno uraditi“ je odsutan. Na žalost, da bi se postigli određeni ciljevi u životu, ono što je potrebno uraditi često se ne poklapa s onim što želimo da radimo. Na primer, ako dete želi da bude dobar student, ono mora da uči. Ako želi da bude uspešan fudbaler, ono mora naporno da vežba svaki dan. Naša deca znaju vrlo dobro šta žele, ali im je veoma teško da urade ono što je neophodno za postizanje tog cilja. To dovodi do nedostižnih ciljeva i ostavlja decu razočaranu.

  1. Zabava, zabava i samo zabava

Napravili smo veštački zabavan svet za našu decu. Ne postoje dosadni trenuci. U trenutku kada se dete smiri, mi ponovo krećemo sa zabavom jer u suprotnom osećamo da se ne radimo svoju roditeljsku dužnost. Živimo u dva odvojena sveta. Oni imaju svoje zabavni svet a mi imamo svoj naporni svet. Zašto nam deca ne pomažu u kuhinji ili oko veša? Zašto ne pokupe svoje igračke? Ovo su osnovni monotoni poslovi koji treniraju mozak da bude funkcionalan i oni su neophodni da bi dete moglo kasnije da uči u školi. Kada dođu u školu, i počne vreme za učenje, njima to postaje previše teško. Njihov mozak je obučen samo za beskrajnu zabavu a ne za dosadan rad.

  1. Ograničene socijalne iterakcije

Mi smo svi previše zauzeti, tako da dajemo našoj deci digitalne gedžete da bi i oni bili „zauzeti kao i mi“. Deca koja se igraju napolju, u nestrukturiranim prirodnim sredinama uče i socijalne veštine. Na žalost, tehnologija je zamenila igranje napolju. Isto tako, tehnologija je učinila da i roditelji budu manje dostupni za društvenu interakciju sa svojom decom. Očigledno, deca su pala u drugi plan… Gedžeti koji nam čuvaju decu nisu osposobljeni za razvoj socijalnih veština. Setite se da većina uspešnih ljudi ima razvijene upravo socijalne veštine. Ovo je prioritet!

Mozak je kao mišić koji možemo dresirati iznova i iznova. Ako želite da vaše dete vozi bicikl morate ga tome naučiti. Ako želite da vaše dete bude u stanju da sačeka, morate ga naučiti strpljenju. Ako želite da vaše dete nauči da se druži, mora razviti socijalne veštine. Isto važi i za sve ostale veštine. Nema razlike!

Čitajući gore navedene probleme, nemojte pasti u očaj ako prepoznate sebe i svoje dete. Možete promeniti stvari i nikad nije kasno. Vaše dete može postati uspešno na društvenom, emotivnom i akademskom planu. Evo kako to da učinite:

1. Ograničite upotrebu tehnologije i umesto toga se emotivno povežite s detetom
Iznenadite ih cvećem, nasmejte se, golicajte ih, ostavite im emotivnu poruku u ranac ili pod jastuk, iznenadite ih izlaskom za ručak, plešite zajedno, puzite zajedno, tucite se jastucima… Idite na porodičnu večeru, igrajte društvene igre, vozite bicikl, prošetajte uveče…

P

2. Trenirajte odlaganje zadovoljstva
Neka čekaju! U redu je da im bude dosadno – to je prvi korak ka kreativnosti

  • Postepeno povećavajte vreme čekanja između „želim” i „dobijam”
  • Izbegavajte korišćenje tehnologije u automobilima i restoranima, a umesto toga naučite ih da čekaju.
  • Ograničite konstantno grickanje grickalica

3. Ne plašite se da postavite granice
Nemojte se plašiti da postavite granice. Deci su potrebna ograničenja za srećan i zdrav rast!

  • Napravite raspored. Neka se zna kad je vreme obroka, vreme spavanja, vreme za igrice
  • Razmislite o tome šta je dobro za njih a ne šta je ono što žele, odnosno ne žele. Oni će vam za to zahvaliti kasnije u životu. Roditeljstvo je težak posao. Morate biti kreativni kako biste ih naveli da urade ono što je dobro za njih, jer je to uglavnom suprotno od onoga što oni žele.
  • Deca moraju imati doručak i jesti kvalitetnu hranu. Oni moraju da provode vreme na otvorenom i spavaju dovoljno kako bi u školi bili koncentrisani i sposobni za učenje.
  • Pretvorite stvari koje im se ne dopadaju u empativno stimulišuće igre

4. Naučite svoje dete da obavlja monotone poslove od najranijeg doba jer je to temelj za njegovu buduću radnu sposobnost.
Ovde spadaju aktivnosti kao što su slaganje veša, pospremanje igračaka, raspakivanje namirnica, postavljanje stola za ručak, nameštanje kreveta…
I ovde važi pravilo da budete kreativni. Neka njihov mozak povezuje ove poslove sa nečim pozitivnim.

5. Učenje socijalnih veština
Naučite ih da vraćaju ono što uzmu, da dele, da pobeđuju i gube, da pristaju na kompromise, da daju komplimente drugima i da koriste „molim i hvala“.
Iz mog iskustva kao radnog terapeuta, deca se promene onog trenutka kad roditelj promeni svoju svest o roditeljstvu. Pomozite svojoj deci da uspeju u životu kroz ovakav način ponašanja, i ojačajte njihov razum i osećajnost – što pre to bolje!

Priredila: Andrijana Maksimović

Izvor: Victoria Prooday

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


15 komentara na "Zašto je našoj deci dosadno u školi, nestrpljiva su, nervozna i nemaju prave prijatelje?

  1. Jelena kaže:

    Bravo, Andrijana!

  2. Brankica kaže:

    Bravo svaka čast sve je istina

  3. Vesna kaže:

    Sa svime se slazem sto ste napisali osim u jednom. Socijalni zivot??? Pa na svakom cosku se cuje ovo dete nestalo ono dete nestalo!!!.. Objasnite mi kako ja moje dete da pustim na ulicu da se soijalno razvija a da ja nisam istom tom detetu iza ledja. Ne moze da odrasta kao sto sam ja odrastala jer je drustveni zivot van kuce bez moje prisutnosti vrlo opasan. I vise puta sam rekla da ja nemam dete vec kucnog ljubimca (na zalost) ali ako hocu da se druzi sa nekim ja moram da vodim i stojim pored ili namecem drugare jer sa njihovim roditeljima imam komunikaciju. A mozda bi moje dete bas neku drugu decu odabralo i bilo srecnije ali jednostavno danasnji zivot nije isto ko pre 35god… na zalost. Resenje?!

    1. Jelena Popovic kaže:

      Moj sin od 9 godina je nedavno odbio da ide sam do skole udaljene 200m, jer mu je drugarica rekla da crveni kombi parkiran u komsiluku kidnapuje decu. Bio je stvarno uplasen. Onda dam mu ja rekla da je jedini slucaj kidnapovanja za koji ja znam bila otmica Breninog sina, pre jedno 20 godina, i da je to jefna teta koja je bogata i slavna. Ko izmislja, zaboga, te price za plasenje male dece? Roditelji koji podsvesno ne zele da dozvole svojo deci da ikada sazru i osamostale se? Psiha je cudo. Ja nisam cula ni za jedan realan slucaj kidnapovanja, sve su to rekla-kazala price sredovecnih komsinica. Volela bih da dobijem vas odgovor, naucite me nesto, molim vas, ako sam u zabludi

      1. Goca kaže:

        Na žalost, pofeionalno sam u tom delu našeg života i ne mogu da verujem da ne znate koliko je dece oteto ili pokušano. Najveći deo te dece pripada romskoj populaciji i retko to prijavljuju. MORAMO DECU OPREZNO UČITI DA PRIHVATAJU POZIVE NEPOZNATIH LJUDI DA UĐU U KOLA, DA UZMU SLATKIŠE, DA NE NASEDAJU NA PRIČU DA ONI PRIJATELJI TATAE ILI MAME I DA ĆE DA ODVEZU KUĆI I SLIČNO. posle otmice Breninog sina bilo je mnogo slučajeva,
        Deca seotimaju, da bi prosila u Italiji i nekoj drugoj zemlji i slično. OPREZ NIJE NA ODMET.

        1. Marijana kaže:

          Oteto od strane nepoznatog pocinioca ili roditelja koji nije dobio starateljstvo posle razvoda? Prvo je toliko retko da bude senzacija u svim novinama, pa imamo utisak da se desava cesce nego jednom u 20 godina. Pustite decu napolje, pustite ih da sami idu u skolu, u prodavnicu, na Adu. Ako ih pustite, mozda ce se desiti nesto lose, ako ih ne pustite lose se desi sasvim sigurno.

          1. Ana kaže:

            Ne slazem se sa Vama imam dete od 7.5 godina letos smo se vracale kuci pesice u ulici mirnoj blizu nase kuce pola 12 nepodnosljiva vrucina moje dete trckara 10-15 metara ispred mene odjednom biciklista ocigledno bolesnik skrece s kolovoza i staje pred nju ne registrujuci da je moje dete, Na sebi je imao kamerice na kacketu i veliki foto aparat oko vrata, Obratio joj se na sledeci nacin, Zdravo jel ima ovde negde apoteka gde se prodaje jogurt. Znas ja cuvam dete Novaka Djokovica i sve moram da probam pre jel bi volela ti da ga upoznas. Moje dete ga gleda nema ona pojma ko je Novak Djpkovic a prisla sam zagrlila dete i rekla mu gospodine jogurt se kupuje u maksiju zamislite da je dete bilo samo covek nije normalan ima oko 60 godina i garant je pedofil.

  4. Aleksandra kaže:

    Ovo bi trebalo da se deli pri upisu dece u skolu i na pocetku svake skolske godine kao podsetnik. Roditelji zaboravljaju

    1. Branislava kaže:

      Upravo tako! Bravo za predlog!

  5. Biljana kaže:

    Deci je dosadno u školi jer je u školi dosadnk.
    Odakle su podaci da su deci sve potrebne odmah zadovoljene u odnosu na.”stara dobra vrmena”? Nudite li neku statistiku?
    Nudite li neku statistiku sa su deca lošija nego u “starim dobrim vremenima”? Imate li za to neke statistike?
    Statistike govore vas suprotno, da postoji manje droge i manje nasilja nego “nekada”, a više empatije.
    Takođe postoje statistike da su deca najmanje uz roditelje sada u istoriji čovečanstva. Institucionalizovana, sa kompetitivnim, neralnim programima koji nemaju veze sa razvojnim stadijuma dece i njihovim sposobnostima i potrebama.

    1. Blaqzor kaže:

      – Tražiš statistiku
      – Pominješ statistiku
      – Ne nudiš statistiku
      Odluči se Biljo 🙂

  6. Petar Jokić kaže:

    U školi nema dosade, sve je cirkus
    Dolazim na čas srpskog jezika u šestom razredu: Učenik zvani Palačinjak, digao noge na susedni stol i peva, ostatak odeljenja se tiho smeulji. Zapisujem čas i kažem: – Kneževiću, jesi li završio? – Nisam, kaže on, i nastavi da repuje. Ostali učenici se naglas smeju. Šta da radim? Zabranjeno mi je da ga isteram sa časa, a čas ne mogu da održim. Odem ljutito po Palačinkovog razrednog starešinu. Dođe razredni. Knežević spusti noge i ućuti. Ode razredni, a Palačinjak ponovo digne noge i peva: Ja kažem: Kneževiću, nije ovo čas muzičkog vaspitaja. On se šeretski nasmeje i nastavlja da repuje. Odeljenje se zabavlja. U tom trenutku setih se scene od pre pola veka. Bili smo četvrti razred niže gimazije. Na času francuskog jezika neko je nešto zucnuo. Namrgođena, ružna i stroga nastavnica je rekla: – Zorane, izađi napolje! – Zašto, ja nisaam ništa rekao!? – Izađi, ti, il odoh ja. Zoran je bio uporan. Nastavnica je otišla sa časa. Sutradan su nas, po običaju, postrojili ispered ulaznih vrata škole. Pročitana je naredba po kojoj je Zoran izbačen iz škole, a taj i taj su kažnjeni pred isključenje. Sad ćete vi meni reći: a demokratija, a ljudska prava. Jok! Pre neku godinu platio sam dva puta kaznu za nevezan pojas u automobilu od 5.000 dinara, sad se vezujem u dvorištu.

  7. Zoran kaže:

    Recimo da je sve ovo tacno, samo recimo. Ali prebacivati sve na roditelje, bez da se zapitamo o skolstvu, je u najmanju ruku neozbiljno. Skolstvn takodje treba pratiti sve promjene umjesto sto je zaglavjeno u srednjem vijeku. Pogledajte malo sta rade u Finskoj, pa ce te steci sliku u kojem vijeku je nase skolstvo.

  8. Mirna ☺ kaže:

    Odličan tekst, radim u jednoj dečijoj igraonici i svaki dan se susrećem sa decom kojoj je svaka igra, koja ne uključuje x-box, dosadna, koja hoće sve i hoće odmah, kafa su žedni a konobar momentalno ne ostavi sve i doda mu sok biva oštro iskritikovan od strane roditelja tog deteta, dete je gladno i roditelj mu odmah trpa hranu u usta i pušta ga među decu koja skaču, ne razmišljajući da se dete može zagrcnuti, ostatke hrane bacaju gde god stignu, flomasterima šaraju zidove i nameštaj lokala, mama gleda jer on to baš voli i nijejoj jasno zašto neko opomijenje neno deta…primera je milion a ave je gore i gore ?

  9. Nebojša kaže:

    Bravo. Vrlo koristan savet.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama