Драги родитељи и наставници, вероватно сте имали прилике да на послу искусите специфичну непријатност пред састанак са надређенима или колегама, или рецимо, током јавног изношењења критике на Ваш рачун. Знојење, повећање срчаног ритма или болни “чвор у стомаку” можда Вам такође нису страни. Када су деца у питању, рекло би се да она имају ту срећу и безбрижност да не спознају какви су то осећаји и стања. Ипак, хајде да размислимо. Неки од Вас су били поражени пред изјавом свог детета да школско учење доживљава као муку и казну. Неки су се изненадили појавом телесних тегоба код деце у данима одговарања, контролних, полугодишњих тестова. Неки од Вас немају увид у то како дете свакодневно проживљава бројне изазове система, захтеве за учење, рангирање и вредновање. Знате ли који је најјачи фактор који негативно делује на постигнуће Ваше деце? Питате ли се због чега Ваше девојчице и дечаци имају главобољу или мучнину пред тест иако сте се данима спремали заједно за то? И на крају, шта је оно што заједничким снагама треба да победите?
Анксиозност. ПИСА тестирање, поред тога што мери математичку, читалачку и научну писменост, бави се мноштвом потенцијално важних контекстуалних фактора који су уско везани за успешност на тестовима. Један од њих је анксиозност. Ако за пример узмемо резултате на математичкој писмености, подаци говоре о томе да наша деца имају виши просечни ниво анксиозности од већине земаља обухваћених тестирањем. Другим речима, у само 8 земаља (од 41 земље тестиране 2009.године) деца имају виши ниво анксиозности у односу на ученике/це у Србији. Када се нађу у овом стању, Ваша деца имају осећање беспомоћности и забринутости, али и страха, неретко повезаним са паником. Те њихове реакције су вапај за променом приступа у оцењивању, променом садржаја онога што се учи и позив у помоћ у трајном стицању позитивне слике о себи и чврсте вере у сопствено знање. Драги наши родитељи и наставници, причајте сваки дан са својом децом и помозите им да изграде најбољу могућу слику себе и мотивисано верују у своја постигнућа. Сазнајте шта их то мучи и да ли су несигурни. Будите им ослонац. Дајте им шансу да се покажу у најбољем светлу.
Њихов увид у сопствене снаге биће још бољи уколико им помогнете да своја знања освајају кроз игру без икаквог притиска. Допуштањем да греше, експериментишу и покушавају изнова и изнова, деца постају сигурнија у своје резултате, али не само то. Деца своје резултате тада са поносом и радошћу представљају другима. Свака метода која подразумева креативни приступ и игру омогућава управо то. Зато је веома важно да у раду са децом ниједног момента не изгубите из вида да ће се позитивне емоције при учењу најчеће јавити кроз активности које деца доживљавају као игру или забаву.
О образовању су позване да говоре институције, центри и заводи, стручни тимови, медији, родитељи и наставници, сви. И треба да се осећају позваним. Једино што још увек упорно изостаје јесте виђење оних актера због којих образовање постоји. Виђење наше деце. Послушајмо шта нам кажу. Будимо осетљиви на њихове проблеме, а тиме будимо бар корак ближи откривању дечијег света и шире слике образовања данас.
Аутор текста: Тамара Костић
Извор:http://www.ntcucenje.com/