Roditelji koji primete da nešto sa razvojem govora kod deteta nije u redu, pa već na uzrastu od godinu ili dve dete odvedu kod logopeda da bi dobili stručno mišljenje, često trpe neku vrstu osude okoline zbog toga, kaže logoped Irena Avramović, jedna od autorki bloga Logopedi Avramović.
Veliki je broj onih koji zagovaraju teoriju da će dete kad-tad progovoriti i da svako dete ima svoj tempo koji ne treba požurivati. Sa ovim se, donekle, slaže i Irena.
„Spontani razvoj zaista čini svoje i nekim tokom bi se govor svakako razvijao. Ali, trebalo bi razmišljati i o tome šta se zapravo događa sa detetom koje ima dve godine, a nije progovorilo.“ – objašnjava ona.
U toj situaciji najpre bi trebalo misliti na emocije deteta. Ako se svi drugi aspekti razvoja – intelektualni, motorni, saznajni – odvijaju u skladu sa uzrastom deteta, a nema razvijen jezik kao sredstvo komunikacije izražavanja, dete trpi osujećenje mnogo više puta u toku dana nego što to doživljavaju njegovi vršnjaci.
„Saznajni razvoj deteta daleko je veći od onoga što ono može da izrazi neverbalno. Tako deca, budući da imaju potrebu da izraze emocije, da pitaju nešto ili iznesu neko svoje zapažanje, a nemaju instrument koji im je za to potreban (u ovom slučaju govor), postaju nesigurna, nezadovoljna, razdražljiva. Posledica toga je, logično, promena ponašanja. Deca postaju nervozna, ljuta, prave dramatične scene sa plakanje i vrištanjem jer je to jedini način da izraze svoju nemoć i nezadovoljstvo.“
Postoji još jedna, možda najvažnija posledica koja se javlja kod dece čiji se govor razvija sporije nego ostali elementi razvoja, tvrdi Irena. To je, kako objašnjava, lako odustajanje. Dete koje želi nešto da izrazi, a ne može, povlači se. Odustaje i ne trudi se. Svesno je da ne može glavom kroz zid i bira neku drugu aktivnost, učeći tako da uvek kad naiđe na poteškoću, prosto odustane i okrene se nečemu drugom. To su deca koja brzo premeštaju pažnju sa jedne igračke na drugu, ili sa jedne aktivnosti na drugu. Čim naiđu na problem.
„Ako dete to radi duži period, opseg pažnje koji bi vremenom trebalo da biva sve duži, postaje zapravo sve kraći. Zato su to deca koja često izgledaju kao da imaju poremećaj pažnje.“
Irena kaže da se sa tako malom decom rad svodi na igru i savetovanje sa roditeljima koji dobijaju instrukcije kako bi trebalo da se ponašaju u određenim situacijama, kako bi poduprli i podržali razvoj svog deteta. Dete tako shvata da ima podršku i oslonac i uči da postoji način da ono što mu je teško razreši, da od toga ne mora bežati.
„Ako se sa intervencijom krene na vreme, sve se lakše i brže rešava.“ – zaključuje Irena.