Pre malo više od godinu dana, Američka Pedijatrijska Akademija uvela je novu obavezu za sve pedijatre u Americi. Počev od rođenja deteta, oni moraju edukovati roditelje, kako o očuvanju detetovog zdravlja tako i o značaju čitanja detetu od najranijih dana. Ova obaveza nije uvedena samo zato što lepo zvuči, već je rezultat temeljnih istraživanja povezanosti između glasnog čitanja deci i kasnijih jezičkih sposobnosti i uspeha u školi.
Nedavno, stručni časopis „Pedijatri” objavio je studiju u okviru koje su korišćene magnetne rezonance kako bi se posmatrala moždana aktivnost dece uzrasta od 3 do 5 godina baš u trenucima kada im neko čita bajke prilagođene njihovom uzrastu. Istraživači su ustanovili da postoje razlike u nivou aktivnosti mozga u zavisnosti od toga koliko se ovoj deci čita.
Deca čiji su roditelji prijavili veći broj sati čitanja u toku dana i koji u kući imaju veće biblioteke, pokazala su znatno veću aktivnost leve hemisfere mozga. Ovaj deo mozga upravo je zadužen za integraciju različitih doživljaja, pre svega zvučne i vizuelne stimulacije.
Ono što je posebno interesantno jeste da su deca koja su samo slušala priče, a ne i gledala slike, pokazala još veću aktivnost leve hemisfere. Pretpostavlja se da je razlog tome što se na ovaj način mašta dodatno aktivira jer, umesto da im se sve „nacrta”, deca sama zamišljaju scene iz bajke koju slušaju.
Na primer, ako se u bajci pominje da je žaba skočila s lokvanja na lokvanj, da bi zamislilo scenu, dete prosto mora više da se koncentriše i seti se kako izgleda lokvanj, kako žaba, a zatim i kako žaba skače.
Deca kojoj se priče predstavljaju na ovaj način, imaju kasnije mnogo veće izglede da i sami budu bolji u pisanju, upotrebi reči, ali i u razumevanju svega pročitanog kasnije kroz život. Ovo zato što su navikli da svemu što pročitaju posvete pažnju i sami se koncentrišu na dočaravanje pročitane scene umesto da im je to predstavljeno kroz sliku.
Kada deci pustimo snimljenu verziju neke priče, to ih ne tera na razmišljanje i zamišljanje scena ni trenutka. Tačno je da je za malu decu važno i da slušaju različite glasove i govor, ali ne treba to da bude glas sa ekrana. Nažalost studije su pokazale i to da postoji ogromna razlika u tome koliko reči deca čuju u zavisnosti od društvenog statusa roditelja. U siromašnim porodicama, do 3. godine, deca čuju i po nekoliko miliona manje reči nego u porodicama srednjeg staleža.
Ako birate između toga da čitate priče i da ih sami pričate deci – izaberite ovo prvo. Drugo istraživanje je pokazalo da se u pričama za decu nalazi veći broj jedinstvenih reči nego što roditelj koristi dok detetu pripoveda.
Dakle, čitanje priča deci znači da će oni čuti i naučiti veći broj reči a njihova mašta će se razvijati tako što će morati sami da stvore slike kojima će dočarati priču. Naravno, deci koja su već naučila da čitaju neće čitati roditelji, ili će bar to činiti u manjoj meri kako bi ih podstakli da sami vežbaju.
Isto istraživanje je pokazalo i da deca čiji roditelji više čitaju, po polasku u pretškolsko imaju bogatiji rečnik. Dakle, ono što je sigurno, čitanje nije samo lepa stvar koju činite za svoju decu. Ono ima i veoma važnu ulogu u razvoju sinapsi koje će biti zadužene za verbalne veštine.
A kao što svaki roditelj koji je makar jednom pročitao priču detetu zna, to je poseban zajednički trenutak, kada su roditelj i dete naročito bliski, kada dele emocije koje priča donosi i zajedno u njoj uživaju. To deci donosi poseban osećaj sigurnosti i udobnosti i taj osećaj je razlog što deca traže da im se uvek iznova čita ista priča. I razlog što nekim roditeljima, kad deca odrastu, a oni pronađu tu omiljenu knjigu koju su čitali stotine puta – zasuze oči…
Izvor: well.blogs.nytimes.com