Ако постоји нешто око чега ће се готово сви родитељи тинејџера сложити, то је да оне казне попут забрана, одузимања привилегија или телесно кажњавање – не дају резултат. Једноставно се ни након много, много казни, не дешава промена коју родитељи очекују. Ситуација се обично погорша, јер се кроз тако много конфликтних ситуација уздрмају темељи односа и поверења између детета и родитеља.
„Све сам покушао. И забранио сам му изласке, телефон, престао сам да му дајем џепарац, отказао сам екскурзију… И ништа! Он и даље тера по свом. Још је постао и дрзак!“
Ако ово нисте сами изговорили, онда сте сигурно чули од неког другог родитеља тинејџера.
А у чему је заправо проблем?
У томе што казна нема никаквог ефекта када долази с погрешног места. А то место је родитељски бес, немоћ, осећај губитка контроле.
Већина нас је такав модел усвојила од својих родитеља јер смо и сами тако васпитавани. Укорењено је то дубоко. А у основи ових метода је страх. Не љубав и разумевање, већ родитељски страх да ће пропустити да своју децу науче вредним лекцијама. А такве методе, засноване на нашој љутњи, немоћи и страху, код деце стварају отпор према свему што покушавамо да постигнемо. На крају, све то нас доведе до сасвим супротних резултата од оних које смо желели да постигнемо. Наша деца не осећају да их чујемо, видимо, да бар покушавамо да их разумемо. Не виде да нас је уопште брига шта они мисле и осећају.
У свему томе, делић слагалице који заправо недостаје је повезаност. Кад она почне да ишчезава, проблеми се множе. Снажнију везу са својом децом можемо изградити тако што ћемо са својом децом разговарати на начин да ЗАИСТА виде да нам је важно и оно што мисле и осећају, а не само како се понашају. Али то не почиње кад напуне 12 година. Почиње много, много раније. Али чак и ако сте негде успут погрешили, искрену жељу да обновите однос и истрајност на том путу деца ће и те како препознати.
Поставите право питање
Када се суочавамо с проблематичним понашањем тинејџера, право питање које себи треба да поставимо није „Како да казним ово дете, па да почне да се понаша боље?“. Питање које треба да поставимо себи је: „Како могу да поправим везу са својим дететом?“
„Када је моја старија ћерка загазила у пубертет, било је много проблема у нашем односу. Осећала сам се фрустрирано и огорчено. Била сам преплашена. Почела је да пуши и да користи алкохол. Али сви моји покушаји да је контролишем су пропали, а ствари су биле само горе.“ – казала је у једном од својих текстова Шерил Гоулд, експерт за родитељство и уредница сајта momsoftweensandteens.com.
Она се присећа и ситуације у којој је њен супруг стао на врата кад је ћерка кренула да изађе и обратио јој се речима „Не идеш ти нигде.“ Девојчица је на то само одговорила да ће пре или касније изаћи и да он не може да је контролише. То је била класична борба моћи која НИКАД не води родитеље тамо где би желели да стигну са својом децом.
„Да могу да се вратим у ту конкретну ситуацију и у те дане нашег живота, многе бих ствари радила другачије.“ – каже Шерил. „Пришла бих својој ћерки и рекла бих: ‘Мени си ти важнија од било чега. И видим да се нешто дешава. Како си ти? Шта ја то радим погрешно? Хајде ми помози да те разумем. Шта то радим па ти имаш осећај да са мном не можеш да разговараш?’ Ова питања отварају врата комуникацији и омогућавају нам да се повежемо са својим дететом.“
Шерил Гоулд каже да је њена ћерка престала да пуши и да пије тек након што су родитељи престали да покушавају да контролишу сваки њен корак, већ су уместо тога показали бригу за њу саму, за њена осећања, оно што мисли и што јој се дешава.
„Промена је почела кад смо почели да гледамо њу, уместо њеног понашања и да ту тражимо узрок. То не значи да смо отпустили све границе, али смо се много више фокусирали на наш однос, трудили се да јој се приближимо, али јој истовремено дозвољавали да донекле осети тежину последица својих личних избора.“ – објаснила је Шерил Гоулд.
Оно што нама, као друштву, недостаје јесте да разумемо да је савршено нормално да дете прави грешке. И да није наш посао да се трудимо да што више тих грешака спречимо. Рецимо, нека деца, нарочито ако су врло друштвена, вероватно ће експериментисати са алкохолом или неком цигаретом.
Алкохол је за такви децу врло често нека врста „течног самопоуздања“. Кад га користе, осећају се сигурније у социјалним интеракцијама, осећају као да припадају, да су део екипе. А колико је то њима важно, већина одраслих је давно заборавила. Тако ће деца, док покушавају да схвате ко су они сами, независно од нас, њихових родитеља – правити грешке и неке не баш добре изборе.
Ако на том путу ми покушавамо да их строго контролишемо и санкционишемо, то значи да ми правимо изборе уместо њих и одузимамо им прилику да уче и расту.
А циљ последица које долазе са одређеним понашањем је да деца науче сама да користе своје кочнице, да уче из грешака и буду спремни да праве паметније изборе касније у животу.
Наш задатак није да спречимо да деца праве грешке. Али јесте да будемо укључени, заинтересовани, спремни за разговор без осуде.